Стражилово

659

СТРАЖИЛОВО. ВР. 21.

660

као и код других, богова добра ибоговазда, само и то још морамо рећи, да се оваково схватање боговског дуализма не може са свим упоредити са Зороастризмом Словенски овакови дуализам је, као и код свију сродних народа, постао борбом светлости са тамом. Међу злим божаствима спомињемо име: Морана, која беше богиња з и м е и смр ти, Стрибога. Од мушких божаствених бића, од којих долази само оно, што је зло, могли би споменути име: Злобог или Љутобог, Црнобог За то се и спомиње у нашим народним песмама: „крвник бог" или се каже: „до зла бога". Као год што чусмо код Грка, тако ћемо чути и код Словена за нека виша бића, која нису божаствена, али нису ни људска, а то су: дивови, змајеви, виле, вилењаци. 0 некима од тих писасмо пре кратког времена. Из кратког овог писања о старој вери Словена у опште разумедосмо и уверисмо се, да су и Словени као и сродни им народи, о којима већ писасмо, поштовали и обожавали природу, њезину силу и њезине појаве. Ове су оличили, јер замишљаху себи божаствена бића, која дрмају овом или оном природном силом. Кад смо дакле створили себи темељ, на ком сгојимо са уверењем, да су и Словени морали веровати у више божасгвених бића, онда ћемо се на таковом темељу латити посла, којим ћемо се упознати са неким старо-српским божаствима, у колко нам се крију у нашим народним легендарним песмама. У оном делу народне песме: где се пева, како поделише светитељи благо, спомињу се имена:св. Петар и св. Никола, св. Јован и св. Илија и са њима св. Иантели ја. Ова су нам имена свима позната, јер их светкује наша православна црква. Они су наши светитељи, и верујемо, да су виша бића, него ми људи на земљи. Они су пред Богом и с Богом, јер се својим светим животом удостојише царства божијега, преко њих шиљемо молитве своје Богу, јер их молимо, да се они за нас моле Богу, који је „творац и сведржитељ неба и земље, и свега, што видимо и не видимо " За друга која божаства не знамо, која би чим дрмала на овом свету. Наша пак песма „Свеци благо деле" (в. II. 1. 2.) зна за такова божаствена бића, која ипак назива не „божаством", него „светитељима". У оваком дакле схватању народнога певача, а то је самога парода, крије се нешто, што није из хришћанског му времена,

а јавља се опет нешто, што јесте из оног доба, када је прешао у хришћанство. Да доиста има трага претхришћанскому веровању у првима двема песмама из Вукове збирке у II. књизи, доказују нам стихови, у којима се прича и пева, како поделише благо светитељи, те: „Петар узе винце и гиеницу „И кључеве од небеског царства; „А Илија муње и громове, „Иантелија велике вруИине, Св. Јован кумство и братинство „И крстове од часнога древа „А Никола воде и бродове. (в. II. 1.) или у другој песми (в. II. 2.) која је само нешто другојачија: „И Господске даре дијелише, „Што је њима Господ поклоиио, „Свети Петар и апостол Павле „Ев' узеше иуње*) и шеницу „Свет' Илија грома небескога „А Марија муњу и стријелу, „Свети Тома иечат оц облака, „Аранђео јесење бријеме, „А Никола на воду бродове, „Свети Спасе житњега цвијета, „Свети Саво леда и снијега, „Свети Јован сабор анђелима, „А ђорђије ирољетње цвијеЛе. Сада мислимо, да се нећемо чудити оваковом мишлењу нашега народа и када би се упитали: па одкуда да Хришћанин помишља на више богова, који нам се овде спомињу именом: „светитеља", мислимо, да ћемо лако одговорити, ако се сетимо онога, о чем писасмо до сада. Сетимо се, да смо доказали, да су и Словени поштовали и обожавали природу и њезине силе и појаве; сетимо се, да су и други арски народи, с којима Словени беху некада у заједници, поштовали и обожавали природу и природне силе и појаве; сетимо се на послетку и тога, да су и Срби грана стабла Словенскога, па ћемо морати и ми помислити, да су и Срби морали упрвавременасвогаживота поштовати и обожавати природу н природне силе и појаве. А да је доиста тако, сведочиће нам ево и сама песма: „Свеци благо деле" и друга за њом, која исто то пева, само друкчије, у којима имамо виша *) У Црној Гори пуње зову оно вино, с којим сеустаје у славу, а шеиица се овдје спомиње ради кољива, паскура и крснога колача. (Објашњење В. Караџнћа.)