Стражилово

645

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

646

од главе па не брини се за болест, све то иде онако од ока, шта дође лекару на памет. Тако се само могло десити, да је и мртвој жени издао лекар сведоџбу, да је болесна. Најпре је дакле умрла па онда се поболела. Баш право вармеђски! Најпре вешање па онда суд. Исто као у оно доба, кад се певало: вармеђа будала, што нас веша бадава. Видио у фамилијарном изводу, колико има женских глава од 16 година старијих па заређао редом, а и не гледа на рубрику, у којој се смрт уписује. Да се добро плати, добила би се дакле и мртвом момку дозвола за женидбу, али Филипу не може да се нађе живом. Свако дакле, ко год има новаца, добије дозволу имао земље или не, било му у кући женских душа за рад или не. Изузетак је онај, који не добије дозволу а не онај, који добије, изузетак је само Филип. Од изузетка у пракси постала је регула а од регуле изузетак. Све се даде удесити за изузетак. Даде се имати земље на папиру, ако не у атару; али Филип нема онога, без чега ништа нема, он новаца нема. Дозвола једна стаје 15 до 30 фор. То није сувише; али од куд раји да порезу даје, Филип је надничар а надница је у данашње доба мала, никаква, што данас заради то и поједе, често раденик тако рећи о свом лебу чува туђе овце, само да не седи бадава. Тридесет форинти то је капитал за сиромаха човека. Било је времена, кад је још теже било за сиромаха. Било је, кад је дозвола коштала сто до двеста форинти. Али конкуренција је смањила цену на десети део. Но Филип не може да састави ни ту „обаљену", „умерену" цену. Он мора дакле да чека и он чека. Не зна, јадан, на чему је, или ће бити солдат или не; стоји, као да је на белом лебу а једе — жут кукурузни; јер сиротиња зове црним лебом само онај, кад га никаквог нема. Но он се ипак оженио. Дафина, кћи пок. М. Адамовог из Ц. Б. ускочила је за њега и ево приповетке и о томе: Филип има у Ц. Б. удату сестру. Тамо је он момком често одлазио. У години свакога месеца, у месецу сваке неђељице, а било је доба, кад је у недељи сваког божјег дана био Филип Сремчев у Ц. Б. Он то није при удадби сестри преко Тисе обећао као онај брат у народној песми сестри преко мора; али он је то чинио. Волио је и он до душе своју сестру као оно браћа у песми народној јединицу сеју; али није он ишао у Ц. Б. тако чесго, што је она њему

сестра, него што је њојзи била Дафина Адамова заова по мужевљевом брату од стрица; нуз то куће им беху једна поред друге а заграда из авлије подерана. Кад је први пут видео Дафину, она је била „злато" неког газдачког сина. То је била сметња велика; али не тако страшна. Дафина не воли газдачког сина, што мора да га воли, него што хоће да га воли Није њој срце заповедало, да воли тога момка, него је она срцу заповедала; али такви нослови не иду тако слатко по заповести као од добре воље. Момак није на очима ништа, у њега су само коњи и волови лепи а он је ружан, немио. Но у селу је опет велика срамота, кад велика девојка нема свога момка. Мора се дакле драгати дилбер, ако не из љубави а оно по дужности, ех оШст, званично. Таки је ето сеоски бонтон. Дафини није ни за једним момком у селу срце пуцало. Све их је редом узимала на око и ни један да притегне на тешку, него сви одоше на лаку страну. Њој је дакле свеједно било овај или онај, али кад се баш мора, онда нек није макар ко. Што је који момах већи газда, то је за његову девојку већа дика, па ако је он II остави, неће се рећи, да је она последња девојка била и лакше ће се удати за другог. Не држи ни на селу девојка момка само из „презјелне" љубави, но често, да се има фалити с чиме, с тога на гласу девојка по више драгана држи, па пева: „каква бих се ја девојка звала, кад ја не бих тројицу држала" и тај глас на селу није ружан. Та се, вели, титра са момци као мачка с мишеви. Но кад наиђе прави, кад се око на око намери, онда је крај шали, крај титрању онда — с Богом памети. И Филип беше Дафини тај прави. Било је борбе око Дафине; али град се не осваја плачем него мачем. Није много требало па да Дафина остави кукавицу па да одбегне за јунака. Филип се није могао ни оделом ни да плаћа свирца ни да части момке ни да купује девојкама медљаних колача с огледалЦима — надметати са газдачким сином, који је волео Дафину, али кад је једаред Филип, да покаже шта је и он кадар, тако издеветао газдину мазу, као што учитељ избије мало ђаче, па кад је газдачки син, место да погине пред очима свога „сунца*, стао урликати и бегати и кад од стра није знао куда, но потегао, да се за сукњу Дафинину сакрије, она се згади на њега па му викну с презрењем осорно: „даље, кукавицо, срам те било!" и одгурну га тако немило од себе, да он