Стражилово

771

СТРАЖШ10В0. БР. 25.

772

V. Моје море! . . . Тиха игра, лако живовање, Ирошли снови к'о злаћане ејенке И мир свети благога божанства, Све ти поје уз злаћане жице Златну пјесму, химну величанства Јер си, море, на вијеке дивно! . . . Ал' срдашце многе јаде знаде На млађане растр'јескује груди, К'о што и ти вељим валом тресеш Оне грдне распуцане хриди: Срце бије јадно и весело, Срце тражи твоју бездан црну, Најледнију од самрти раку. VI Моје море! . . . У те плију зелепи отоци У те плију а у себи хране Славуљеве мелодије живе, Што прољетну причају ти љубав ... У те тону разлупане хриди, Мрке хриди мркијех богова. И чују се они мукли гласи Црног јада и грознијех сјена . . . А кад сунце на махове плане Тад хридине демонским посмјехом Јадовито откривају лице, II за часак утишане хриди Кажу супцу своје јаде вјечне. VII. Моје море! . . . У промјени твоје пјесме чудне. Црна зјена тебе погледује, Црна струна уз кољено снива . . . Црне жице на вијеки муче ... И тресе се уморена глава, Јер јој санак шарну срећу прича Из бездани до таласа силних: Ох, грт.оце сокола поморца Цио данак и по ноћи црној Дизке пјему од слободе силну И припјева вјереницу младу: Мили поздрав и грозотну причу По валима родној земљи шаље, Када морски демони се вију. VIII. Моје море ! . . . Лаки чамац кроз ааласе стриже:

Пљуска море, вјетрови се маме, Шкрипи дрво затегнутог једра, Једри чамац у далеке краје А у њ двоје загрљено стоји: Дивна Херо са Леандром лута . . . Заш'о мјесец, утонуле зв'језде Ал' у мору утопљена нада Жудне усне ра* тавити неће, Док демони не скрхају груди .. . Па и тада над младијем челом 11'јема сила предобила није, Док срдашце тшје ју призвало. IX Моје море! . . . Страховити к'о олово вали У вртлоге људска т'јела грабе И хридине и храпаве греде И скрхана од бродова дрва: Очајнички поморац се дави Ледним челом и леденом руком Граби тамо, дохвати онамо, Ал' све заман кад бијесни вали Ждеру, сучу у грозотну бездан. Црна поноћ црно море дави II тресе се ова земља иуста Од валова ... и од груди б'јелих Поморчеве вјеренице тужне. х. Моје море! . . . Ал' за часак. . . па црнила нема^ Врх ужаса помамљеног мора ... Веће опет божанствени гласи Плаву срећу ноћној пјени кажу: Мучи море, црне муче ст'јене, Тихи зефир кроз сребрно пири, Али кости тужнога поморца Не налазе мира ни покоја Кроз редове оие морске траве, Што мирисом пучину онија. Пири зефир на прољетна крила, Мило глади божавствене храме, Гдје хеленско вјечно чедо живи. XI Моје море ! . . . Твоји вали — мог су срца вали, Твоја пјена — моје чедо б'јело, Твој педоглед — моје царство младо, Црна бездан — мог живота демон. Ох, кроз боре овог чела мучног