Стражилово

779

ОТРАЖИЛОВО. БР. 25.

780

речи да изусти а рекла би коју. Силне мисли појуриле јој у главу. Опет нема речи! Тек једва ће почети и — са клетвом. Куне она Ранка, што осрамоти тако кћер њену, што осрамоти Илију па њу, што осрамоти целу кућу и целу фамилију. Већ је у јарости. Да јој је Ранко ту, вло по њега. Није ни куми осгала дужна. А она ни да би беле. Увиђа и сама, да је крива, што је Ранка наводила. Пући ће сад у целој околини, како је момак девојку осрамотио: оставио ју. Ко ће се још усудити, да ју ма кад запроси? Томе је и она — проводаЈ ,1ијница крива. Тога се баш и Јуца боји па све и зелени и бледи а куми говори. Није то мала ствар, девојка била под прстеном и онда ју момак оставио. Страшно је то. Милица је пропала. Том је и Јуца крива. То признаје у себи. Па то је баш и мучи. То је и гризе. Сатрће ју. Милици је чисто мило било. Али се оиет није обрадовала нимало. Право јој било, што неће иоћи за Ранка а неправо, што сад Миловаиа нема. Где је он сад? Шта је с њиме? На њега је ирво иомислила. Истерали га готово из куће. Отишао је и никад се више ВраТИТИ неће! .(Свршиће се.)

СМРТ АЛИ-БЕГА") 111'ИБИЉЕЖИО БОРЂЕ СВИТЛИЋ У БЈЕЈ1ИНИ

^ ад умрије беже Али-беже, "Оста млада Али-бегокица, Остаде јој Смајо сиротица. Али-бегу хоџе долазаху. Али-бега хоџе изнијеше, По љубу му свати долазаше; Али-бега хоџе окунаше, А љубу му свати запросише; Али-бега у ћефил 1 ) завише, А љубу му свати испросише; Али-бега хоџе понијеше, А љубу му свати поведоше, Расплака се Смајо сиротица, Сви га свати по редом тјешише, На посљетку очу Асан-ага; Тјешио га, утјешит не може. Ражљути се ага Асан-ага, Баца њега у јелове гране. Али-бега у мезар 2 ) спустише, А љубу му свати доведоше.

Пита љуба своје заовице: „А ђе ми је Смајо сиротица?" Заовица снахи проговара: „Иа њега се братац ражљутио, „Бацио га у јелово грање. Грозне сузе љуби ударише, Па је љуба тихо говорила: „Бјетар пуше, мога Смају нише, „А ои мисли. да га мајка љуља. „Није Смајо, није, драга душо; „Ево мајке у бијелу двору, „А у двору аге, Асан-аге, „Сад на Смају роса попанула, „А он мисли, да га мајка купа; „Није Смајо, није, драга душо. „Сад на њега бијел бехар 3 ) нада, „А он мисли, мајка га облачи;' „Није Смајо, пије, драга душо!" То изусти, а душицу нусти. Диво јој је срце препукнуло.

*) Ову пеему кавивао ми је мухамеданац АриФ Рудал>. — ђ.Св. ') Мртвачке хаљине. 2 ) гроб. 8 ) цвијет.

XXI.

РАЗНИ Н У Т Е В И. ПРИПОВЕТКА МИЈ1АНА САВИЋА. (Наставак.) — А?

,а реци ми, брате, како се десило, да сте дошли амо ? запита Милић Лукића и поведе га из баште. Та још сам те молио, да не кажеш ником, где сам. — Нисам ја ни казао ништа, правдао се Лукић, дознале су од кочијаша.

— Него, сад ти мени реци, како си дошао у ово друштво? запита Лукић Милића. — Ти мислиш глумце? Дошли су јуче сами. Дружина је у Руми, па су ови дошли, да се разоноде. Био сам и сам изненађен. — Па у тој изненади нашао си се и с дилбер-