Стражилово

785

је обилазио, и шалећки ее окрене Драгињи и Дражићу и поче с њима разговор. Мара са својим друштвом приступи Станићу и Станићки и рече им, да би наљало, да иду кући. Но Теофан, који се таман показао и госте лично на вечеру звао, био је томе противан. „Кад већ мора бити а оно носле вечере, ире вас не пуштам никако", говорио је одсудно. Кад су гости заузимали места за совром, чекао је Милић, док сви поседају, за тим је сео на исту страну, где је била Мара и Љубица, само пхто је између њих и њега седила још и Дариика и Машић. Говорио је додуше, али се видело, да је све то усиљено и одануо је, кад су глумци носедали на манастирска кола и кад су се кренули. Мара се опростила најсрдачније са Љубицом ; Милића није ни погледала. То је овај добро осетио и ма да је љутито стиснуо зубе, ипак се чинио иначе невешт. Кад су глумци отишли, врате се заостали гости опет у трапезарију, али без Љубице и Даринке. Оне су отишле у своју собу, изговарајући се тиме, да су уморне. Људи остадоше сами. У први мах владала је нека непријатна тишина међ њима; сваки је осећао, да се мора претиарати, кад хоће да говори, и тако је тек Машић отпочео диван, јер је почео да говори о неутралној теми, о иолитици. Самујило није био за столом, остао је био да преноћи на гумну, јер је посао био највећи. Тако су се могли људи изговорити о нолитици и о народним стварима, а да се не боје, да их слушају неиозване уши. У току разговора дођоше и на другу тему. Гости су говорили, како ће се сутра вратити, само се Милић није изразио микако; он је о том ћутао, јер није био ни сам на чисто, шта да ради. * * -1« Милић је те ноћи врло немирно спавао, будио се сваки час, а кад је опет заспао не дадоше му којекакви снови, да мирно снава; све се једнако трзао и иред зору се сав уплашен пробудио. Није могао у први мах да се разабере, а кад је дошао к себи, није се могао да сети, шта је сањао, ма да је знао, да су га мучили рђави снови. Нагло устане из кревета и почие се облачити. Кад је био готов. изађе на ходник. Ту се састане с Теофаном и запита га, да л' му може дати кола; он би рад отпутовати. Теофан се зачудио том питању и иоче га задржанати, али Милић се није дао наговорити, и тако не остаде Теофану ништа, иего заповеди кочијашу, да хвата. Милић преда Теофану неку суму новаца, којом дарива манастир, епреми иа брзо своје ствари и четврт сата за тим био је већ

78 6

на путу у Ириг. У хитњи својој није ни приметио, да су га из баште гледале Даринка и Љубица. — Боље је тако, рече Даринка, осећа да је крив, па се уклања. Љубица, која је синоћ саопштила својој пријатељици разговор са Маром, није одговорила на то ништа; еамо је узданула, а сама није знала, за што јој је у тај мах тако тешко у срцу, да би се најрадије по ново исплакала на недрима евоје друге. — Тако сам се радовала кад смо пошли у манастир, рече, кад су излазиле из баште, а сад еам опет тако тужна. Можда би боље било, да нисам ни дошла. — Не знам, примети Даринка, али ми изгледа као да је овако ипак боље. Једаред је морало изаћи на видик; бадава, не може ее наклоноет претајити. Па оида, помиели и то, шта се не би можда десило, да нисмо дошли! Можда би се Милић изразио Мари са свим — на онда! Шта би онда било? — Овако сам бар на чисто, рече Љубица. — Немој очајавати; ко зна, како ће се ово евршити, доврши Даринка разТовор. Међутим су ушли били у манаетир и саетали се с Машићем и Лукићем, који су од Теофана већ дознали, да је Милић напраено отпутовао. И њима је била покварена радост, али су се опет трудили, да се зла воља не види на њима. Гевпосно еу ишли за тим, да Даринку и Љубицу забаве. Шетали еу се с њима по шуми, Лукић се шалио, Машић певао, али суморне облаке са Љубичиног чела ниеу могзи разагнати. Па и на еамом Лукићу могло се гцшметити, да је усиљено. Њега је, као и остале, изиенадио јучерашњи призор; оп није ни мислио, да је Љубица Милићу иаклоњена. Он је држао, да они своје познанство наетављају тек само обичаја ради, и да и пе миеле на љубав, те се надао, да ће му баш Милић бити нроводаџија код Љубице. Па еад! Али Лукић пије био човек, који би сентиментално онустио главу. Додуше, за њега ја тај нроналазак било немило разуверење, али — шта је знао радити. Заљубљен није био тако да очајава ; он је мислио нросити Љубицу, јер ју је поштовао и уважавао. Но, кад није могуће, елегао је рамепи, лако уздануо и поче на друго што мислити, особито кад му је најбољи друг био као иеки супарник. Кад се друштво вратило у маиастир, било је нешто мало ведрије, ио оиет за то одмах се ноеле ручка крену кући. Теофан их је тешко пустио, особито Лукића, и при поласку рекао му, да дође опет, јер још ће ироћи неко време, док се архимандрит врати. Лукић се није могао обећати, и тако се крене друштво у Нови Сад. (Ннставићв се.)

СТРАЖИЛОВО. БР. 25.