Стражилово

819

СТРАЖИЛОВО. БР. 26.

820

да није знала за што. У њојзи се будило осећање, о ком није умела себи да да рачуна; шта више, у први мах није ни помишљала на Милића. И тек доциије, кад је нопусгила прва бујна навала, сетила се Мариних речи. Па кад их се сетила, стварала се пред њом слика, из прва неизвесна и бледа, али доцније све јаснија и сталнија: слика њене будућности! И она је себи предузела да пође Мариним трагом, да заборави Милића. Да богме, да у тај мах није ни слутила, какве би је душевне борбе стало то одрицање, много теже, него што је то стало Мару. Држала је, да јој је дужност да поступа тако: држала је, да је обвезана Мари и да мора радити тако исто као и Мара. Па, сиротица, није ни приметила, да је том ириликом, кад се решила да посгупа као и Мара, бивала опет жалосна и тужна, много жалоснија него што је била до сад. Ах! Како тешко пада резигнација девојачком срцу! Па још срцу, које искрено ако и несретно љуби! Како је била задубљена, није ни спазила да је Даринка ушла у собу. Тек кад је ова приступила њојзи и њу загрлила и нољубила, трже се из своје сањарије и подиже главу. — А, ти си, Даринка, рече и неко уморно смешење покаже јој се на лицу. — Дошла сам да те питам, јеси ли читала данашњи „Заточник" ? запита је Даринка.

Љубица је ћутке потврдила да јесте; за тим је устала, као да је хтела рећи, да не жели о том предмету да настави разговор. Даринка је разумела шта Љубица хоће, и пређе на други разговор. Пријатељице су се још дуго разговарале, и тек пред подне оде Даринка кући. На ручку састао се Милић с Лукићем и ту су се договорили да заједно оду Машићу на вечеру. Милић је том приликом развио неки мали нрограм, који мисли изнети, јер збиља је с ватром прихватио Машићев предлог о тако својским књизкевним вечерима, које немају на себи никаквог званичног типа, а опет могу бити од великог значаја. — Па онда, настави Милић свој говор, моћи ће се такво саветовање и раширити, могу се у наш круг повући и други књижевиици и новинари, и многа ствар, која за сад чека да оживи, оживиће, добиће свој облик, свој правац. Једном речи, ја себи обричем много од данашњег састанка. Лукић је само климао главом и све је одобрио што је Милић казао. — У редакцији дакле, око осам сати, рече кад су се разишли. — У редакцији, одговори Милић, и пође кући. Лукић је пак отишао у читаоницу. (Овршиће се.)

' СУЛАМКА. ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ.

ПРЕИЕО ВДАГО.ЈЕ БРАНЧИЂ. (Наставак.) ЧШ а

ПРИЗОР НРВИ. Содомонове баште. Дворана. Стубови са лиснатим грањем. Натраг тераса. Напред, на лево, седиште, јастуци и ћилимови На десно, за себе, близу кулисне, гомила ловора и палме. Кратка свирка из даљине Трабапт и Момион — оружани. Мемнон. А поуздана чета ? Трабант. Јуде све Најжешћа крв — к'о горски расгови! Мемнон. Туд онда нека други заиђу Ја и ти хајд да страже прођемо. А до сад?

Трабант. Ништ још нисам спазио. Мемнон. Е онда иди, па кроз један сат Донеси чист и тачан извештај! (Трабант оде.) ПРИЗОР ДРУГИ. Мспнои без пређашњег. Мемнон. Он не верује, а чу гласове, Шта виче путем народ узрујан. Ко то да поња! Лови себе сам! Не ваља ова жена раскошна Ја њу не трпим. Сама види већ Па с тог од мене она и бега А лудог цара, својих дражи пљен, Све већма стеже. Залуд сваки рлас -