Стражилово

967

968

за попу, па га одведе у Еарловце, у богоеловију. „Та колико их има, који су само псалтир изучили!" Један архимандрит, професор богословије, био је земљак Стеве месара, и они су се од малена познавали. Томе архимандриту препоручи Стева месар свога сина, али ни тај није могао Ишу уверити, да човек мора и учити, ако хоће, да буде попа. Иша је знао, да му је отац грдно богат, а запамтио је добро оне очине речи — „само ти сврши богословију, а ја ћу теби већ купити парохију." Хм, па кад је Иша „свршио" четир латинске школе без учења, — за што се не би мо гла и богословија исто тако „свршити"? Архимандрит је на брзо сазнао то мишљење Ишино, па га је сваки дан опомињао, да учи, јер га — вели — неће ни из прве године пропустити. До који дан ће се већ навршити година, како Иша „иде у богословију." На стану је био код једне удове капетанице на пијаци, баш на погледу патријаршији. У очи годишњег испита стане Иша мало боље размишљати о архимандритовим опоменама, па му се и самом учини, као да би ваљда баш и требало што год учити. Узме један табак од некве писане „штудије", па седне код прозора, да учи; а да га у томе послу и какви калуђер узможе спазити, отворио је широм прозор. Није се преварио. Истом што се он дао читању, али нод његовим прозором стаде архимандрит Н — Шта радиш, земљаче? — Та ето, хоћу да учим, пречестњејши господине. — Еј, мој синовче, у очи божића не урани прасе за боашћњу печеницу! — Ал бар се може приранити, да не цркне, — одговори Иша. Архимандрит се окрену, па оде, а прасе хоћу да кажем — а Иша је сретно „свршио" прву годину богословије. Другу годину није ни довршио, а умре т—ски поп. Стева месар терај одмах у Карловце, где је случајно баш и његов дијецезан био. Најпре „учини поклоненије" код пречесгњејшег господина архимандрита Н као свога земљака и знанца, па му саопшти, да би његова жеља била, да владика Ишу запопи, јер сад је прилика, да му набави т—ску парохију.

Бадава му је архимандрит говорио, да то не иде тако на пречац, јер Илија ваља најпре да изучи богословију, па да се ожени, па онда ће да се зађакони, а за тим тек да се запопи. Бадава је био сав тај разговор. Стева месар се заверио, да дотле неће ићи из Карловаца, док му „његово пресјашченство" не обећа, да ће Ишу запопити, и дати му т—ску парохију. Мора да је тако и било, јер Стева месар трећи дан упрегну коње у кола, па одвезе свог сина из Карловаца. Кад дођоше кући, Стеви месару прва реч је била: — „жено, меси погачу и наточи чутуру, јер сутра зором идемо ја и Иша преко Дунава у просидбу. * Што рече, то и учини; и не нрође ни шест недеља по смрти покојнога попе, а Илија је већ парох т—ски. Парох, велим; јер како се запопио, одмах је и синђелију добио. Хехее — знао је то Стева месар, да не прави човека богословија попом, већ владика; само нека је човек — што но веле — „у стању." Илији је, као попу, прва функција била крштење. То је знак среће за младога попа. Узме календар, да види, какво је име донео дан? — па не питајући, да ли је дете мушко, или женско, надене му при крштењу име Симеун. Кад однеше дете са крштења кући, а бабе, што се онде затекоше, одмах суеретоше куму са питањем: „какво је име дао попа?" — Симеун — одговори кума. -—■ Јух, жалосна мајци! Женском дегету име Симеун! — Носи га натраг, нек га на ново крсти! Кума се окрене, па хајд с дететом натраг попи. — Ево доне а сам, попо, дете, да га из нова крстиш. — Кога ја крстим, онај је докрштен. Ко је видео, једно дете два пут крстити ? — Ал дете је женско, а ви сте дали име Симеун. — А оно нек буде Симеуна, кад је женско. Хајд' с богом! Кума однесе дете кући, и каже, да није више Симеун, него Симеуна. На скоро за тим умре жена Нанте Рибаревог. Друга ће дакле функција попу Илији бити погреб. Панта Рибарев је био газда човек. Ту се