Стражилово

977

СТРАЖИЛОВО. БР. 31.

978

Александар Манзони, својим дивним романом I Рготеззј бровј (Вјереници) бијаше давно утрво пут новој прози, ади поезија не могаше још да се ослободи академичних правила, не могаше још да удари оном стазом која срцу води. х 1овјек, који је највећма допринио — можда више и од самог свог учитеља Кардућија — да се италијанека поезија „школскијех" окова отресе, то је за цијело пјесник Олиндо Гверини, у кн.ижевности познат под именом Лоренцо Стекети. Он је не само разузлао пјеснички језик од ненаравних транспозиција и латинских конструкција, него је у италијанској поезији обновио угашени дах живота и нагнао китице да унутрашње трептаје душе изражују искрено, простодушно, наранно. Год. 1877 изађе накладом Николе Заникелија у Болоњи укусна књижица у малој шеснаестини, печатана на папиру сћашојв, а нод насловом РовЈлша (Иосмрчад), спјевао Лоренцо Стекети. Ео бијагае тај Стекети? Нико му дотле не бјеше за име чуо. Они који најпрви књижицу отворише. остадоше запањени чудноватијем предговором. У њему доктор Гверина — тобожњи пријатељ и рођак упокојеног сачинитеља — приповиједаше трагичну смрт умишљеног пјесника, младог стојика, умршег од сичије у 30-тој години живота, којему приписиваше очинство пјесмарице. За неколико дана милосрдне душе не престадоше нарицати над клетом судбом појађелог младића, а вјештији људи жалити што им худа смрт бијаше уграбила једног велеума. Грехота! вељаху — бијаше у њему заметак правог модерног пјесника! Чудне простоте у излагању и језгровитих ли мисли! Искрена ли надахнућа и дивне ли сјетности ! „Умирем. Шева поје — облијетајућ лакијем крилима пространа небеса, — а млако јееенско сунашце — распршава јутрњу маглу. „Са узораног поља ~ суче се топли дах живота; — умирем: шева припјева — а у даљини мучу јунице „Рујну вашу одору; — зимске ружице, ја видјет нећу; — месо се моје распада ... — Сутра се на прозор вратит нећу " Овијем стиховима пошљедње странице, које преводим у рђавој прози, те који нас и нехотице нотсјећају иа дивну Бранкову елегију : Е а д м н ид и ј а' у м р е т и, затвараху растужени читаоци Стекетијеву пјесмарицу, а читатељке не могаху да сузе устегну. Ама не нрође много времена, а оно иуче глас: Стекети није никад битисао, и зато нити је могао умријети од сичије, нити од какве друге болести; ауктор ове лијепе пријеваре иије нико други већ др. Олиндо Гверини, онај исти те је написао иредговор, момак здрав и чио, а при

том ожењеп и бабајко. И ето вам од једном дра. Гверинија разглашена с краја на крај Италије. Али уз оглашеност дођоше и непадаји критике. Вјечити Аристарси оптужише пјесника да је неморалан, јер да у својој природности, у своме реализму, не лучи нрлину од опачине, добро ода зла, те да његове пјесме кваре младеж, трују књижевност и т. д. — До душе, Олиндо Гверини бијаше написао неколико (иначе изврених) стихова, који се невинијем цурама не могаху препоручити; али, боже, чудне граје! Они исги, који у мртвом Стекетију бијаху оплакали пропалог генија, нападоше сада на жива Гверинија, као на ширитеља иорпографије. У ствари шта бијаше пјесник представио у својијем Роб1ита ? Психолошко стање једног сиромашног младића, без вјере, без жарке љубави, без великих одушевљења, болесна душом и тијелом. сјетно заљубљена у природне љепоте и у женска лица. Еле, не да се порећи, Лоренцо Стекети, сликајући еама себе, бијаше насликао модерног човјека. Јер није куд камо : постоји ли данданас таков пеихични појав, или не? Постоји, нема сумње. Ео год сам себе добро испита, наћи ће у евојој дугаи заметак Стекетијеве болести. У овом је дакле немоћнику оличена морална болест. која дан данашњи већину мородави ; по том је Стекети законити нашњедник Бајрона и Хајне-а, а кад емо признали „ Дон Хуана " и „Висћ (1ег 1ле(1ег" морамо такођер признати и његову пјесмарицу. Еарактеристика нашега доба, то је љута двојба и несталност душевна. Човјек је оборио знаношћу стара вјеровања, и гледа немирно на будућност ; час му око заблиста нуно наде, а час у њему преотме маха скептицизам. То унутрашње расположење, та протусловја душевна саздана су управ мајсторски у посмрчади Стекетијевој, који на једном мјесту, ( вађајућ љубав на пуко задовољење физичних пожуда, својој драгој овако бесједи: ;; Нећу да знам шта се крије — под власима што пољубац мој цјелива — ни тајиш ли, дјево, у грудима — од светице срце ил' од проклетнице. „Што ја марим ако си ме грлећи — кад и када можда. преварила? - На што да нроучавам нарав — љубавних тренутака којим си ме усрећила ? „Ја не питам да ли у погштом вину — бјеше смијешано какво погано ииће; — твоје ми се вино допало, е бјеше добро. „Нећу да знам докле си невина. — Љубљасмо се жарко читав сат, — бијасмо сретни скоро цио дан и то је доста." Читајући овај сонет, у ком се чисто зрцали патолишки осмијех модерног епикурејца, срце ти се лијепо стеже промишљајући на толику разочараност садашњих нараштаја; али преврни само неколико страница, па ћеш затећи младог ијесника,