Стражилово

1045

СТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1046

и заштите, у сред предрасуђа и умне ограничености. Пошто се пак пољска уметност, оличена у Матејку и Сјемирадском, тако исто самостално и мучно развијала, да ипак себи достојно место у историји уметности освоји, то је тај роман стекао неки пророчки значај. Али и унутрашња вредност романа, миран и пластичан приказ, нежна анализа унутрашњег, душевног стања, која оживљава и најмању ситницу, осигураће том делу уважено место међ Крашевскивим производима и у опште у свој пољској приповедачкој књижевности. Од 1848. па до данас покушао се Крашевски у свим врстама романа, у стотинама свезака (до 500). Највише је радио иа друштвеном роману, на описивању, истраживању и тумачењу големог прелома у Пољској, који је услед иолитичких и друштвених преврата на живот и на рад, на мишљења и на осећања свих друштвених елојева, од великог уплива био. Ко данашње Пољаке хоће да упозна, ко хоће да докучи загонегку њиховог политичког понашања, тај нек се држи Крашевског, јер неће наћи бољег и поузданијег вођу и тумача од њега а нек се окане „браниоца од 1831." који су описали Пољаке све скупа као јуначке и гостољубиве људе, који су сваки час готови. да жртвују све за отаџбину, и нек се окане Богумила Голца, Сахер-Мазоха и К. Е. Францоза, који су о њима најгоре писали, придевајући им најгаднија својства: прљеж, неумереност, раскош и глупост. Тај нека чита по реду романе му, „Томка Правджика", „Јарину", „Комедијаше", „Животне остатке", г 3латну јабуку", Два света", „Колебу иза села", „Приповетку без наслова", „Пепељугу", „Болести свог доба", „Децу нашег доба", „Судбе . сиротиње", „ М оп (лјп ", „Кезвигес1ип" и „Плаветне бадеме", и тај ће сазнати, како су за тридесет година по степено ступили : штедња нн место раскоша, умереност на место бекријања, трезвенос.т на место одушевљења, рачунање на место пожртвовања, мудрост на место несмислености, тежња за свакидашњим хлебом на место пусте сањарије. Све се то може проучити из Крашевскових романа, сав тај процес од доле горе, оличен је у његовим делима, сва та метаморфоза у карактеру и у животу Пољака истакнута је у њима, тако, да га већ не зову друкче, него „оличена народна савест." У свом роману „Моп1ип" изриче пресуду над пољском властелом, која неће да упозна свој задатак и која се клони данашње струје, а у свом „Политичком разрачунању" напада страсно на галичке кругове од уплива. То му је набавило много нротивника, који нису хтели да участвују 1879. у светковини његове педесетогодишњице. Али кад је та светковина на нечувен начин у целом народу отела

маха, не имадоше противници му довољно смелости не показати се, те се придружише иесниковом јубилеју. Од тог се доба сматра Крашевски као несамртник већ за живота, ком је слободно рећи и штампати све, што за добро нађе. Под именом „Болеславита" издао је Крашевски други низ романа, у ком се описују одношаји Пољака к Русима, од 1830 па до данашњег доба. „Староварошанин", „Рус", „Ухода", „Чивут" и „Бегунци" су најглавнији производи тог низа. Трећи велики низ су му историјски романи, у ком описује сву повесницу пољску, од прас.тарог доба до деобе Пољске. Најслабији романи у том низу су они, који су вађени из најстарије повеснице, јер није умео да прикаже прави дух оног времена; што се пак већма приближује новијем добу, тим су му слике живље и верније, док није у „Графињи Козел", у „Брилу" и у „Кнезу-војводи" иостигао врхунац пластичког цртања и богатог описивања. Писао је и романе из криминала, али од мање вредности. Талијанске одношаје описао је такође, али само „Рим иод Нероном" нодигао се до ванредног значаја. Крашевском је данас 73 година. Тешко да ће написати још дело, које би се могло уноредити са његовим најбољим делима. Ипак није усануо чудотворан извог његове маште, ниги је малаксала феноменална снага његовог рада. Остала му је. и највећа мана, које се није никад ослободио: да конципира више дела у исти мах, да обрађује сваку тему, која га занима и сваку мисао, која му таман севне кроз главу. Услед те нагле и растурене концепције није ни чудо, да поред зрелих и уметничких производа из пера му теку и таква дела, у којима је занемарен стил, једва назначена карактеристика, млитав заплет и пренагљен расплет. Кад се помисли, да је Крашевски ван свог белетристичког рада писао и историјска дела од озбиљне вредности, н. пр. историју вароши Вилне у четир књиге; да је безброј његових критичких, литерарно-историјских и полемичких чланака; да се занима сликарством и бакрорезом; да непрестано купи рукописе, новце, печате и старине, да их уређује и описује ; да савеено пише писма; да с.у му врата отворена сваком иоле увазкеном земљаку — то се чисто верује, што о њему гатка вели, да ради 24 сата на дан. Пре него што пређемо на приповедаче његове школе, позабавићемо се и са оним писцима, који су радили у прво његово доба, на које дакле није имао уплива. Већина од тих писала је историјске романе, по начину Валтера Скота и Манцонија. Михаило Чајковски (рођ, 1808. у Украјини), чији јежи-