Стражилово

1039

СТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1040

говори Андрија, али по гласу, којим је то рекао, могло се видети, да баш није тако мислио. — Дивота, дивота!. . . Па хајдмо одмах!.. — Куда ? — Још пита куда. Ваљада нећемо у порту. За то не иду људи тамо. У бирц — а да куда? Тамо ти је цела госпоштина на збору, ја знам, ха, ха, ха! Андрија се почеша по потиљку. Томе се није надао. Хајд да мало прочасти гшсара, то још и како тако, ал да папоји све суђаје, на то није ни мислио. А десиле се неке суђаје, не знаш који од ког више пије, нису их залуд бирали да буду „власт". Мал' те није зажалио, што послуша Параску. — Хајде, немој вазда, ето сунце већ на заходу, гонио га Назар Назарић, а да буде добра примера, диа№ се и пође. Али, Андрија би ко хтео да још мало протргује. — Стани само мало, Назаре Назарићу. Можда сада . . .

— Е, е, но и то ми се допада. Дигао се да тражи суд, а жали који полић ракије . . . . Хајд! — Хм, да, који полић ! Да како! Њих ће човек напојити којим полићем — гунђаше Андрија устајући и полазећи за Назаром Назарићем. Све село видело (све село видело за то. што су сви одраслији Гусаковчани празновали Ускрс око бирца), да, све село видело, како се к бирцу упутиле две прилике. Једна од њих беше висока и танана као топола, али као топола, коју је ветар накривио, јер се гусаковачки писар мало нахерио на десно. Друга пак беше онижа, замишљена, јер Андрија слућаше, да му се неће ништа догодити, што би му мило било. Та он је добро познавао Гусаковачке суђаје. То незадовољство исказиваше на великим брцима, које трзаше, као у освету, и на потиљку, који је чешао овда онда и то тако мило, као да се три године већ није МИО. (Насттвиће се.)

Чг ©з&оз«

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-1 ЈОВАНОВИЋА.

т ешко да има где у светској књижевности

I песника, који тако диЈаметрално противна стања душевна на тако исто потпун начин уме да прикаже, као 3-Ј. Јовановић. Големи душевни бол, онај очајни јаук ојађеног срца, који потреса сваки живац, изражава се у поезији његовој тако исто елементарно као и год и онај божанствени хумор, тај најумиљатији дарак, којим природа тек поједине изабранике своје одликује. Ко је читао његове .ђу иће увеоке", тај је могао тек замислити, како је у лавиринту душевног бола, и како неизмерпо може да буде очајање племените душе Ко је пак читао његове хумористичке песме, тај је онда и дознао, по каквом се ведром плаветнилу вије ђаволче Змајевог чистог и богоданог духа. Па као што су му песме, које му потекоше из дубоког и исгинитог бола, једре и природне без икаквог ачења и плачевне сентименташости — тако му је и хумор природан и здрав, без наметљивости и без грамжења за сјајним сликама. И баш у томе и лежи неодољива снага Змајеве поезије, баш зато га је и пригршо сав народ српски, јер је схватио на мах, да му се у песмама огледа душа онаква, каква је заиста, чиста као суза девојачка; јер је разумео, да је Змај певао тек онда, као је осећао потребе, и да му

је песма свагда чист израз тадашњег тренутиог стања му. Што је Змај осећао, то је спевао; он се није никад упустио да спева лажно осећање, није никад ишао за тим, да афектира бол, који му таман не продире груди, — какав је у животу, племенит, узвишен и чист, такве су му и песме. Је ли онда чудо, што је неодољивом снагом освојио себи земљишта у народу свом ? Је ли онда чудо, што ће сваки горко уздахнути и заплакати се, кад му чита „ђулиће увеоке"? Је ли онда чудо, што ће сваки шкрипнути зубима, читајући његове патриотске песме? Па је ли чудо, што се у сваког благо задрхће срце, кад му чита песме, посвећене српској деци, у којима се он, као ни један у нас, довио његовој души, довио њиховом схватању, њиховом јадовању и радовању, њиховим сузама и невином осмеху њиховом? Па је ли онда и чудо, што ће се сваком разведрити че о и што ће у њему добро расположење отети маха. кад му чита лака чеда умиљатог му хумора? Не, није чудо. Јер где срце к срцу говори, ту не треба тумача ни посредника Ни у једном огранку своје поезије пак није Змај тако обилан и тако — да кажем — конзеквентан, као у хумористичком. Бол, лични бол,