Стражилово

1059

1060

Никад пријатнијега посла! — А хоћу л' одмах? — Та да шта. — А има л' овде што, где би се умио? — Хе, у каблу, на бунару. Ни то није код Јефте ништа чудно било. Изађе на бунар, умије се, убрише се марамом, извади из џепа округло лимено огледалце и чешљић, удеси се па хајд' с Пером попи на ручак. Иопадија је била добра, предобра душа. Док је поп Илија збијао шалу са Јефтом, дотле је она премишљала, како би му помогла. Видила је, да: што је круха, — у њему је, што руха, —- на њему је, па га је пожалила. — Пијеш ли ракије, учитељу? — Неће данас баш неће шкодити, господине. — А зар хоће кад и да шкоди? — Та . . . знате, господине .... превари се човек. — А зар хоће ракија и да вара? Јефта је кршкао руке. — Та . . . та знате, господине, . . . човек се превари. — Па се опије, је ли? — Тако је господине, тако је; опије се. Попадија међу тим донесе ракију. поп Илија наточи чашице, па гуцне сваки по једну. — Па колико ће ти кола требати, да те доселе овамо? — запитаће поп Илија а међу тим из нова наточи чашице. — Молим покорно . . . ја сам се већ доселио. — Зар преко ноћ, као мачка мачиће? — Мене је још Панта Рибарев доселио. — Дакле ти си већ на готово дошао ? ■— То нисам, господине, ал . . . ја сам већ са свим овде. — То видим. На добро здравље дакле. — У ваше здравље, господине. И опет се једна отисну а, а за њом се с места друга наточила. — А где су вам ствари, господине учитељу, — запптаће попадија —; могао би звонар отићи, да их пренесе у школу? — Немојте се трудити, молим. Ја сам већ — па онда се досети — знате . . . украли су ми све ствари на скели. — 0 . . . о . . . сирома! — вајкала се госпођа поша. — Па сад немате шта, ни да пресвучете? Јефта слеже рамени, па са свим мирно рече — богме . . . немам. -— Сирома господин учитељ! Па шта ћете

сад? Ал чекајте. Је ли, Ишо, оне твоје ђачке хаљине теби сад и онако више не требају, па — да их поклонимо господину учитељу. — Само ако усхте примити ? — 0, молим. Ја примам, примам. — Па за здравље дакле. — За ваше здравље, господине! И опет једна оде својим путем, и опет се нова наточи. — Ја идем, да спремим хаљине, а ви дотле ручајте. Биће вам мало простране, до душе, ал можете их дати прекројити. — 0, молим. Ја ћу то сам . . . јест, ја ћу их дати прекројити. Госпођа поша још није знала, каквог је заната Јефта Ижичић. — А шта радије једеш за ручак, сланине, или хладна печења? — Слан .... печења, господине. — Па ево; ал дед још једну ракију. Омаче се и та, и пета, и десета, док се машише за печење. — Знаш, учитељу, ја кад ручам, онда не пијем више ракије. — Ни ја, ни ја. — Ја онда вина нијем. —И ј . . . са свим добро; са свим добро. Звонар унесе бокал вина. — А пијеш ли ти овако о ручку вина? Јефга штуцне и климне главом. У то уђе попадија са подобрим завежљајем, па га преда Пери звонару, да га однесе на учитељев стан и онде хаљине лепо да повеша Звонар однесе хаљине, побије неколико клинова у зид, и повеша их, као што мујеказано. Међу тим је попа и учитељ сушио једну за другом, док Јефту није спопало такво штуцање, да већ није могао ни три изговорити. — Е, Перо, одведи га сад кући. Пера звонар са мучном ватегом одведе Јефту у учитељски сган, и онде га, као и јуче што је, положи на сламу, па забрави врата, „да не би ко нове хаљине украо." Тежетник је, па људи сви у послу. Ни девојака нема на рогљу, да подвикују за њима. Путем их је само Јова бербер срео, ал више и не треба. — Не би добро било, да му пустим крв, баћа Перо? — ТТТта.!. . ти! . . . ти си брица ! , . . а ја сам ја! . . . учитељ !. . . грци!. . . брице!... ■ попови! . . топови!.. . бррр!..