Стражилово

СТРАЖИ10В0

ШТ ЗА ЗАВАВУ, Н0?1?»Ж УРЕђУЈЕ МИЛАН САВИћ,

БРОЈ 35.

У НОВОМ С А Д У 29. АВГУСТА 1885.

ГОД. I.

ИЗ „МОРСКИХ ЕЛЕГИЈА"

ЈОСИПА ВЕРСЕ.

III. ИЈе сунце моје голо т'јело; Укрштаних на прсима рука Са хридине једне покрај мора Жудно мотрим воду недогледну. Поглед бацам, ал се поглед губи У далеко плаво обзориште Гдје се небо синјем морем љуби, Откле мајка милог сина чека. Стојим, ћутим; укочено т'јело На плавом је небу нацртано; Галеб тица око мене лети Б'јела крила изнад мене шири Кано да се мом весељу дружи.

Ал' ти не знаш, моја тицо сретна, Да би дао све то љуцко благо И све наде што ми душу красе А да имам твоја лака крила Да ме дигну са ове земљице; Не би више на земљицу сишб. Шта би мени ова земља мала? Та од ње је плаво небо шире. Страшније су мунје у облаку Него што је срджба у човјека Мирније је ово синје море Но побожно срце у људима: Луда игра на земљици влада, Вјечна химна на плавом је небу.

ПОП ИЛИЈА И ПРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА ЧЕСТЊЕЈШИХ. НАПИСАО МИЛАН АНДРИЋ.

V. онога дана, кад је Јефта Ижичић онако свечано уведен у школу, — а то је било на скоро после светог Илије, — па до почетка идуће школске године, лако је било учитељевати, а то просто с тога, што је било време школскога одмора. Школска деца су тркала по утрина, а Јефга је сад код Јакше Мишљеновића, сад код Неце кројача, сад код овога, сад код онога, а понајчешће код попа Илије усавршавао се у певању и — сушењу чаша. Једно шест недеља протекло је тако, као да је целога села гост био, а међу тим му је прота већ и „асигнацију" послао. Госпођа поша, та добра душа се међу тим старала, да Јефта не мора на слами лежати. Од свекра свога је издраичила постељу и сто, а она му је поклонила један овештан долап две три столице и још не које ствари, са ко-

јима је Јефта своју собу наместио тако, да је већ могао кога и дочекати у њој. Хе —, дође на послетку време, да се и школа започне. Ваља ићи но селу од куће до куће пописивати децу. Хајде, то још није велики посао. Али кад се сва та деца скупише у школу, па се стадоше чупати преко скамија и лармати, — онда се тек поче пушити кика Јефти Ижичићу! У добри час сети се, шта је у таком случају његов некадањи учитељ радио, па оде у башту, одсече шљивову шибљику, па макни с њоме и на лево и на десно дуж целе школе, и за неколико тренутака настаде тишина у школи. Само се још где које, где које кискање мопо чути, ал ни то није за дуго трајало. Мир је, тишина је. Јефта Ижичић стане пред штицу са шибљиком у руци, па се онда свечано одпочне —