Стражилово

1147

СТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1148

на тај начин стекли смо брзо уверење, да смо Словени, да смо браћа по крви и језику. Донесена је риба и печење, а за тим обично црно кавкаско вино. Но један од браће Руса, који је би пуковник и коме је то вино бидо и по квалитету рђаво и по недостатку.у алкохолу слабозатражи хереса. „Нека донесу шампањског ако хоће ваше високоблагородије;" рече свечар умиљато. „А не, нећу! — Скупо је!" „Та за бога, зашто нећете ? Зар може бити што год скупо, кад Србин славу слави? Хоћете ли да донесе?" „Ја волим херес", рече Рус. И тако се херес донесе, а мој Херцеговац, који се у сред Мостара родио и тамо укус скупоцених вина изучавао, придружи се пуковнику па стане херес пити као воду. Донашана је флаша за флашоч. То је у осталом ноказало брзо свој резултат, јер после кратког времена, мој колега Херцеговац устане, да пије Стеви здравицу, и ми сви устанемо. „Сретна ти слава, брат Стево! Да бог да још млого година овако и боље проводио; да бог да да се једном опаметиш и да почнеш даживиш, као што и сви поштени људи живе!" „Да бог да!" викнемо нас нек лико. — Руси номисле, да је то неки усклик честитке и нриђу па се пољубе са Стевом, а он да би томе придао већу важност, поклони се Херцеговцу, Херцеговац иастави: „Да си био хуља то сви знамо ..." „Что такое хуља?" упита руски пуковник, који је са Херцеговцем херес пио. „Старши брат" објасни му Стева озбиљно. „Дакле они вас уважавају као свог старијег брата?" „Како неби"рече Стена, и ноказа своју ћелаву главу. Ми смо ћутали. Херцеговац настави здравицу: „Ал' сви се надамо, да ћеш ти све твоје грехе младости поправити и да ћемо се ми некад поносити, кад теби на славу дођемо — живео!" Стева се са свима куцао, са свима се љубио и налазио се тако рећи у блаженом стању.

КЊИЖЕВНЕ Н0В00ТИ. — Иаађоше на свет две свеске „књига за народ" иадаје „Матица Српска" ив вадужбине 11етра К о н. е и и % а." У п| вој је евегци д]\ Илија Вучетић пи-

Донеше јож вина, Стева се окрену келнеру и рече му: „Кад год видите празне флаше, напуните их!" „Разумем!" Наступи весеље и то не српско, но руско ђачко весеље, то јест сваки је за свој рачун невао, лупао, скакао и све радио, што год му је на памет пало. Отпочну се опет здравице. Здравили су готово сви редом; ал' ја ћу да споменем само здравицу руског пуковника и то у српском преводу у кратко. Он је отпочео овако: „Мој драги колега Стева учинио ми је част и — позвао ме је на ово весеље. То ме је веома обрадовало а нарочито што се овде налазим у кругу младих Срба. Ја се надам, да ће они и мене примити за „своего хуљу." — Стева му се почне клањати и одобравати, а ми се сви једва уздржимо од смеха јер је сиромах пуковник примио за готово Стевино објашњење, да је хуља старији брат. — „Ја желим моме колеги" настави пуковник свечано, „да му се давнашња жеља испуни, да ступи у руску војску и да у њој постане славан ђенерал!' Кад је пуковник свршио здравицу, Стева га загрли и изљуби се с' њиме тако, како се никад ни мајка са сином није љубила; затим му на здравицу одговори и заврпш је од прилике овако: „Не мислим ја драги пуковниче да будем ђенерал; ја бих желео само да у руској војсци такав чин добијем, какав сам имао у српској војсци." „Ха! ха! ха! добићеш га зацело!" дода Херцеговац смејући се из свег гласа. Он се био већ нрилично охересио. Весеље се настави и трајало је до девет сати у вече, а тада се Руси почну спремати да иду. У исто време и келнер донесе рачун и Стева му каже да пречека. Попгго Руси отиду Стева изађе с келнером у кафану, да плати рачун. Ми смо остали у соби, пили смо и разговарали смо се, било нам је и жао и криво, што је тако млого пара потрошио, а знали смо да је потребит. Само прапоршчик није у нашем разговору участвовао, он је на једном дивану хркао и сањао о генералском ЧИНу. (Свршиће се.)

сао о самом добротвору Петру Коњевићу, врло леп чланак, ив који се види, како је писца дубоко тронула мрка судба и узвишени поглед народног добротвора. У Другој свесци је др. М. Ј о в а н о в и ћ - Б а т у т писао „Буквицу