Стражилово

1035

СТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1136

ласао, и ти му благодариш, што ти је отворио очи, те си тако и себе самог боље упознао. И у том баш лежи тајна песникова. Неизмерно богатство његових осећаја, његових мисли као да је скрило у себе све осећаје, све мисли целог човечанства, и он само захвата у ту ризницу и износи ти пред очи оно, што је таман за тебе За то нам песници и изгледају као виша створеља. јер су им речи права откривења. Што ти не знаш, он зна; што ти и не слутиш, он слути; што ти и не замишљаш, он замишља; што ти не осећаш, оп осећа. Он гледи чистим оком око себе, док је твоје замућено и ограничено; будућност му је књига отворена, теби је пак загонетка; та песници у светом писму зову се — пророци. И као што је у збиљи, тако је и у шали. Такав је Змај-Јован Јовановић свуд, непосредан, неодољив, од елементарног утицаја, јер те задобија на мах и то свег, какав си, и душом и телом. Не мораш се мучити и разбијати главу, да му разумеш коју реч или да му схватих који смисао — у Аполонској наготи и лепоти приказује се он, свагда какав је. И ти, читајући му песме, дижеш се у његове висине, у идеални свет, или пловиш по ведром небу његовог хумора, или се спушташ у дубљине његовог, ах! та свечовечанског бола. Јеси ли се кад год посматрао, кад си му читао песме? Погледај се, па ћеш наћи, како те је освојио и задобио те ћеш рећи: Јединствен је Змај-Јован Јовановић! * Свет те гурка, свет те кињи, Свет те мучи, свет те вређа Ко ти може замерити, Кад окренеш свету леђа!

Јест, терети кад те скуче, На дуту ти падне тмина Ти отиди у манастир, — Па се напи добра вина! Да ведрог хумора! Шга хоће да каже? Да се, уморен од светске борбе, повучеш у манастир и да се — напијеш доброг вина. Не да останеш тамо, аја! не, да се одречеш света, аја! Већ да цео свет са смејом на уснама посматраш, да му се у брк смејеш, и ако ти је баш тужно а оно ено Баховог дара, тај ће те разведрити. Манастир ? Којешта! Вино весели срце човеково а „смејање је право наше." Па онда „Песма, скрпљена из послови-

ца . . ." како је пуна и шале и збиље; али на жалост не да нам се, да је изнесемо сву. Ено је на страни 535. у „Певанији". Па „Поета и месец" па „Не би с горег било": Да сам богат дао би му, Какву помоћ малу, Ал' сиромах, као што сам, Ударим у шалу. Па шта је било с тужним Радом, који је „и жедан и гладан"? Кад му је рекао, да му жели деце, кћери удоваче, па да једну уда за месара, другу за пекара, трећу за трафикаша, а четврту за бирташа: То је била шала, Али не погреши, Јер се Рада разведри, Брк му се насмеши. Ево, то је шала, умиљата, ведра, као што је. ведро небо и ведра душа. „Поп и врана" је тако исто пуна хумора, красног, слатког хумора — та која му песма није! Ова песма за вас, људе, Само мало шале има; Ал' за вране наук носи: Да с' не шале с поповима. Слично „нравоученије" пружа нам песма „Из бољих времена", у којој је реч о неком браца-Ники, који се у Сентомашу частио, пио вина „мало ј' рећи, петнајст чаша" а вечерао „само једно јајце мало" па кад се сутра дан пробудио и глава му бучи а он: Ал' тако ми виших сила, И тако ми неба, раја, Кунем вам се, браћо мила, Никад више јести — јаја! Као да му је ровито јаје криво, што је мамуран. Али, мудар, нијехтео да каже, да неће никад пити вина. * „Баба Љуба", па „Ах, њој" — песма хладној фуруни, „Спасење", „Сад разумем", „Чујмо" „чича Мија" све су то шале од прве сорте. Морали бисмо исписати све, кад бисмо хтели да их достојно прикажемо; али то већ не иде, одвело би нас у недоглед, ма да бисмо радо чинили. Имамо још доста да прикажемо. Где су још „Стармали" и „Невен"? Споменућемо песму „Збогом!" У њојзи се огледа оно: Није песма ни без бола, У њој само јади нбме,