Стражилово

1201

■ 'V;

ОТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1202

• ' ; 5 Т

из њега\своји.№ адађим другарицама и друговима чика-Ј«нн*ит""песму једну. Тај призор не могу заборавити а и нећу — та и мене је винуо у детинско доба моје, кад сам с највећом пажњом слушао приповетку о шареном врапцу или о буба мари, и кад сам се слатко, слатко смејао оном, што су те велеважне животињице проживеле. Сад је мали свет коракнуо напред. Сад слуша или чита причице и песмице о себи, о јунацима свога доба, о јунакињама своје врсте. Та су деца, па и сва, што ће доћи после њих, много сретнија, та њима пева чика-Јова, тај неисцрпиви извор бескрајне љубави и најумиљатије шале. А зар би се могао Змај-Јовановић тако уживети у дечија осећања; зар би се могао тако невино с децом шалити, да му није карактерна црта онај прави хумор, који старе задовољава, људе ведри а децу весели. Ах, благо таквом човеку и његовој души! Осмејак са дечијих ус; на задовољава га за свагда, и ни књижевно признање големих заслуга његових не може му тако разведрити лице, као што је то у стању да чини тај осме.јак са дечијих румених усана Змај пева, јер певати мора; Змај се шали, јер се шалити мора, и он би био најнесретнији на овоме свету, да не сме певати и да се не сме шалити. Па како се уме с децом да шали! Са свим у њиховом духу, е мислиш кад кад, какво ванредно-генијашо дете узело је перо у руку, да напише песму, у којој милокрвно, на дечији начин описује радовање и јадовање своје и својих малих вршњака. Да богме, да није то свагда баш ни тако; јер се у шали његовој огледа и оно, што дете тек осећа а не уме да каже, што је детету права збиља а старијем свету мора бити мало смешно. Тако је Змај погодио ону праву жицу, чије зујање разуме дете врло добро а и старији зна, шта лежи у том звуку. * Велики, можда највећи део дечијих песама спевао је чика-Јова уз слику какву. Често је он сам цртао те слике, како је знао и хтео, а уметник на рисаљци дотерао ју је онда; многе су пак поникте при гледању туђих слика. Но те туђе слике беху му тек повод, да спева песму; мало се он обзирао на оно, што је страни песник написао. Њему је слика много више говорила, него што би му други песник могао.

Змај-Јовановић нам у таквој прилици изгледа као да је гледао живу децу у положају, у ком су насликана, те нећемо ни најмање погрешити, ако све те песме сматрамо за оригиналне. Да их видимо сад мало из ближе; али и ту ћемо се држати строго наше теме, те ћемо навести само оне песме, у којима се огледа песников хумор. До душе, дечије се песме у главном и не могу друкче узети, већ са те ведре стране, јер дечији су бош малени, као год што су и они. * На страни 333. у „Певанији" почињу дечије песме. Ко не зна песму „Мали Јова"! Сваки, свака, свако. Мали Јова једио се, Што је тако мали, Иопео се на столицу, Па се висок хвали. Једио се мали Јова, Што нема бркова, Нагарио науснице: „Сад сам чика Јова!" Па онда наочаре, па браду, па дедин пруслук — све је то метуо на себе, само да буде велики. Е, али деца му не хтедоше веровати, па још кад је дошао и деда: онда је било жалости за малог Јову. Каква је то лепа поука за децу; у шали, у игри. за децу таман. У песми „Деца се ругала јарцу" избија онај чисти Змајев хумор на површину, који на све стране тек само свежила разашиље, па и на самог јарца: А јарац се ништ' не једи, Већ овако пробеседи:

Па ако вам право није, А ја умем и друкчије, Тад је носим, Да вам напркосим. Да, сад се јарац опет деци руга. Па „Петао", који, кад нађе црва, кокошкама печеницу: Зна он добро, што им треба, Па гутају и без хлеба, И без соли, и без масти, Ао сласти ! Све им сија радост с лица, То је аина печеница. „Материна маза", „Цица-маца и рундовбундов", „0 мишу", — те би песме требало