Стражилово

1285

1286

„Па наравео. Тек ваљда не би имала да призна какав страшан грех." „Не, то није могуће, та то је благо од жене." „Па како би било, да је што запитамо?" рече Софијс. „Бог с тобом. А ко би се смео усудити, да јој први о томе спомене", рекох јој, „ил можда би ти хтела? Не! Боље је да не дознамо ништа, него да она собом понесе рђаво мишљење о нама." И у овом сложише се самном и остале. Па пошто смо научиле, што је било за учење, кренусмо се кући. Када смо после три дана опет седиле у Софијиној соби, закуца неко на врата. По реченом „слободно" указа се госпођа Изабела. Појава њена тако нас је изненадила, да се једва сетисмо, да је понудимо да седне. „Позвато ће вам бити", започе, пошто је села, „да ћу вас за кратко време оставити, па како сте ми оне ноћи, када сам оно с вама тако лепо провела, јако омилиле, рада сам, да се с вама пријатељски опростим, и молим вас, да сутра о вечери будете моје гошће." Ми јој све, како је већ која хтела, рекосмо, да нам је врло жао, што се наше познанство, које се тек зачело, мора тако брзо раскинути, а благодарећи јој на позиву, обећасмо јој, да ћемо јој понуду примити. Већ смо се у напред радовале, како ћемо сутра пријатно провести. И сутра око осам сахата биле смо већ све на окупу у њеној соби. Вечера, коју је по њеном налогу зготовила Софијина газдарица, врло нам је пријала, ал још већма нам је годило смешење на лику наше домаћице. У том расположењу нисмојејош никад вудиле. Ал како смо се зачудиле, кад нам по вечери рече, да је осим тога, што се с нама хтела опростити, још нека повода имала, да нас себи позове. „Ономад", започе она, „када сте ви седиле под мојим прозорима и разговарале о мени, мислећи, да сам ја у башти, била сам у соби. Крај мене је седила Марица и помагала ми крпити чарапе За све време, док сте ви седиле и разговарале, нисам ја говорила са Марицом ништа, а од вајкада сам је научила, да и она говори само онда, кад ја будем хтела, осим ако је имала што важно да ми каже. Још на почетку вашег говора, опазила сам на Марици неки немир, који је бивао све већи, што је год ваш разговор бивао живљи. Па како сам из

вашег српског говора разумела само толико, да се нешто о мени говори — јер се сваки час сиомињало моје име — упао ми је Маричин немир још већма у очи и ја је почнем крадом посматрати све боље и боље. Са тако проста природна лика није тешко било шчитати, да та забуна није била бадава, с тога сам била наумила, чим ви одете, да запитам Марицу о чему сте говориле. Немојте ми замерити" — дода смешећи се — „ал што сам смислила, то сам и учинила. Марица се, до душе, дуго дала молити, ал најпосле сам опет дознала, шта сам хтела." Ми се збуниле, па ни једној не паде на ум ни да јој се извини. Ал она је нашу забуну опазила, па ће тек наставити: „Нека вас", вели, „ни мало не узнемири го, што сам вам сад рекла. Можда је сам бог хтео да се тако збуде. Јер сад ћу се с вама опростити онако, као што треба, а да тога није, ко зна какву бих вам успомену оставила. Да не би дакле по одласку ми мислиле о мени што рђаво, звала сам вас, да вам приповедам понешто из свог живота, јер сам већ давно осетила, да сте раде да дознате понешто из моје прошлости." Ми једва дошле к себи, које од оног, што нам је мало час рекла, које од радости, што ће нам се жеља испунити, те је редом почесмо молити, да нам не замери, што смо тако радознале, ал уједно јој рекосмо, да ћемо јој бити захвалне, ако своје обећање испуни. „Да ваам не замерам", рече она, „доказ је већ то, што хоћу да вам жељу испуним. Ал напред вам морам рећи, да ћете чути сасвим нешто друго, него што сте ви очекивале. Та будите добре воље 1 ', дода, пошто је приметила, да смо сасвим заћутале, „мени је готово необично, што вас таке видим. Ја се баш радујем, што ми се дала прилика, да задовољим тако младе радозналице." По том нам приђе ближе, а мени се учини, да је могла све би нас уједаред загрлила. „Да, да", настави олако уздахнув, „баш волем, што ћу вам се исповедити, јер тако управо треба да назовем моје приповедање. Можда ћу се иза њега осећати мало задовољнија, тако бар веле, да је човеку лакше кад се исповеди. А пред вама могу ,то учинити тим лакше, пошто сам уверена, да се ми никад више нећемо видити, и да ви ни једну особу, о којој ћу да говорим, не познајете." Пошто смо дочекале и Софијину газдарицу,