Стражилово

1289

СТРАЖИЛОВО. БР. 41.

1290

чудновато. У мени се комешала радост са страхом. Први, који нас је на степенима дочекао, био је мој брат. Нисам могла доста да се начудим, како се променио. Нарастао а пролепшао се тако, да ми се чинило, да гледам какво анђелче пред-а-мном. Запитам одмах за матер, а он ми рече, да јој је боље и да, у овај мах

спава. Нећу вам млого казивати о томе, какви су даеи настанули за мене, од кад сам стигла кући. Да видите не марпм нешто да говорим о тако дирљивим сценама. У кратко, ја и брат ми остали смо сирочад, јер еа две недеље по мом доласку изгубисмо матер." (Наставиће се.)

НА ПРАГУ ЖИВОТА. НАПИСАО А. МИХАЈЛОВ. ПРОЈЕОГ РОМАНУ.

ако се живо сјетио Михаило Нетровић свега тога, баш као да се јуче збило. Ал' колико

Је воде протекло од тог незаборављеног дана ! Доста је наш малигаа пролио суза од то доба у том дому. За што је плакао? Можда, што су га ту били под уздом држали? Не, никако, но он је малаксавао од захваљивања ујцу на доброчинствима, а милодар је ту био све: тамни закутак, одређен за малишу, чакшире, скројене за-н. од панталона ујчинијех, медењаци, које је ујак доносио из воћарнице, проважање с обитељи ујаковом по граду, књига, коју му је ујак купио. „Ти видиш, ја за те ништа не жалим," — о, колико је хиљада пута слушао ту фразу, и је-ли заборавио да захвали ујцу, ујак се дурио и почео говорити, да „за иста људи не умију цијенити доброчинства; како од будака никад ништа не направи." А ујна, Софија Ивановна Профосова, лијена и ровита жена, већ је нећака гурала лактом и кроз плач му шаптала: »Цјелуј руку ујаку, цјелуј руку, брже!" Стара гувернанта, која се находила у свом животу доста по туђим крајевима, оштро и бистро се прилагодила нарави, характерима, обичајима и животу обитељи Профосовијех, завалила се у тон домаћинов и говорила је „с некијем људима, који су тупоглави и који нијесу кадри да појимају и осјећају" и разлагала „о ужасној судбини, која очекује таке људе у животу." Све је то некло и мучило малишу, тијем више, што је јасније сазнавао, да је за иста незахвалан човјек, да је у њега сасма тврдо срце, кад прима од ујака доброчинства и поред свега тога не воли. За што га није волио ? Е да-ли за то, што су људи ујака називали мићеником, лоповом? Не, он није волио ујака још од прије, док још није ни знао, шта значе ријечи „мићеник" и „лопов." Е да-ли за то, што је ујак с њим ружно поступао? То није, јер он ујака није волио већ ни онда, кад му је само добро чинио и кад га чак ни једном корио није. Мјесто љубави према ујаку у срцу ма-

(Наставак.) лишином била је само бојазан, да не расрди ујака, да му не ће на вријеме захвалити, да му не ће угодити. Ти осјећаји би морали истиснути љубав, кад би је и било у срцу дјететовом. Пред ујаком се стискивао и чинио мањи од макова зрна. Једна у битносги ништава околност је још већма отуђила малишу од ујака. На дому Профосовијех живјела је као „декла потркуша", млада, лијепа, здравађевојка са села. Вила је пука сирота, од рода у граду није имала никога, а ни од познаника. Увијек боса, у једној кошуљици и сарафану,*) била је свагда у послу, свијема је насмагати морала, што усхтију; нити је без прекида сиавала нити јела. Ријеч „Моћка" готово није сашла коме с уста, и на ту ријеч се Моћка морала појавити, као испод земље. Матија Григоријевић, мора се рећи, као доброчинилац свију сирота и сиромаха, био јој је врло добар и своје расположење изражавао је на спрам ње тијем, што би је помиловао по образу и међу прсте јој јагодице лако ухватио. То се њешто није допадало домаћици и, као што се говори, непрекидно је јела небогу ђевојку, једанак и мирно, као лијенштина, који није кадар од једном захватити, а кадар је тестерити и оштрити у току дугијех година, не журећи се и не престајући. Моћка је плакала и од миловања господарева и од набрецивања госпођина. Видећи Мишу, кад госпође дома не бјеше, где се сневеселио, рече му: — Што се, голубе, устежеш према својима? Ево и ја сам сирота, знам, како је живјету у туђем дому! Грк је туђи крушац. На селу је било часова и кад сам гладовала; али је боље било. — А и ти си, можда, из Гореловог ? запита најивно Миша. — Не, ја сам из другог села. То је малишу смбло. Он је знао, да на свијету

*) СараФан је русгео зкенско народно одијело, дуга горња хаљина без рукава. Ирим. прев.