Стражилово

1293

ОТРАЖИЛОВО. БР. 41.

1294

су га иозвали к чају. Ујна га гурне к ујаку, рекавши му, да ујака пољуби у руку. Малиша послуша не баш радо, а и ујак се учини, као да нерадо пружа руку к уснама нећака свога. У малише бјеху очи црвене. Ујак се ухвати за то и почне читаву предику. — Зашто си плакао ? За измећарком. за простом ђевојком ? А, прекрасно, прекрасно! почне он с иронијом и на једаред промијени иронијски тон у грдн>у: — Безјаче, те безјаче! Наљутио си ујака, добротвора свога, другог оца свога си наљутио, а нлачеш за измећарком! Не веле ти с тијем слуга-

ма куће кућити; а ујак — без ујака ћеш умријети од глади, бићеш просјак! Хвали бога, што сам добар, нгто сам стрпљив, а иначе би се ти смрзнуо на улици, као и она. Ну запамти, да ти ето ношљедњи пут опраштам, а осмјелиш-ли се ма кад.. . Отежући с претњом пошљедњу фразу, попријети неколико пута нрстом: — Сав ћеш бити, као моча! Црвак један, баш, црвак! претњом и презрењем заврпш Профосов. Устане и прилупивши вратима, изађе из собе. Сад поче ујна и гувернанта „чантрати." Најзад МаЛИШа Те Људе СаСМа ОМрЗНе. (Наетавиће се.)

ИЗ КМЖЕВНИХ УСПОМЕНА И. С. ТУРГЕЊЕВА.

ПОВОДОМ „ОЦЕВИ И ДЕЦА". (Свршетак.)

оводом књиге „Оцеви и деца", скупила се у мене интересна збирка писама и других докумената. Прочитавање тих писама није без интереса. У исто доба, док ме једни оптужују, да сам хтео да вређам омладину, „да са презривим смехом сажижу мој лик" — други ми са негодовањехм пребацују, да се клањам омладини. „Ви пузиге предњом" узвикује један кореспондент „ви се претварате као да је осуђујете; у ствари ви је обожавате и чекате — као милост — њен један нехатан осмејак." Сећам се, да се неки критичар обратио право мени, и у силним и лепореким изразима представио ме заједно са Еатковом као два завереника, који у тихом усамљеном кабинету кују свој гадни смер, своју клевету на омладину. Слика је била пуна ефекта! Но ево како је у ствари изгледала та завера! Када је г. Катков добио од мене рукопис „Оцеви и деца" — био је изненађен.*) Тип Базарова, изгледао

*) Надам се, да ми г. Катков неће замерити, ако наведем нека места из његовиг писма, што ми га је писао поводом „Оцеви и деца". Пише ми: ;? Ако баш и није апотеова, али се не да порећи, да је некако уздигнут на врло високо место. У ствари он надмашује сву своју околину. Све што је око њега, или је дроњак, или слабо и велено. Зар је био нуждан таки утисак? У причи се примећује, да је писац хтео да изнесе начело, које му није баш симпатично, но као да се колебао, какав тон да узме - и несвесно му се поклонио. Примећује се, да писац није слободан у свом одношају спрам главног јунака, осећа се нека непријатност, нека изнуђеност. Писап; као да се губи пред њиме, не воле га, но га се више боји Даље је зкао госп. Каткову, што ја нисам тако удесио, да се Одинцова понаша иронично спрам Базарова и т. д , све у том правцу. Из свега овога је јасно, да Један од оба вавереника, није био сасвим задовољан радом другога.

му је мал' те не као апотеоза „Современникг-а", и ја се небих чудио, да ми није примио причу у свој лист. „ЕЈ; УоПа сотте оп есгН Г 1тМге" могао бих рећи. . . но да ли је слободно тако малене ствари величати тако громким именом. * Но ја појмим и узроке срџби, што се појавила у извесној партији, усљед моје књиге. Та срџба није неоснована, и ја примам на се један део прекора, — (не велим то из лажне смирености). Моју реч „нихилиста" прихватише многи, који су само чекали прилику, повода, да задрже покрет, који је овладао руским друниЉом. Но ја ту реч нисам употребио у тој цељи, да кога вређам или грдим; но као тачан и згодан израз за историчви факт који се појавио. Доцније је она унотребљена, као средство за потказивање, вечите осуде, — готово као знак презрења. Неколицини жалостни догађаји, што се десише у то доба, дали су још више хране сумњама што се породише — и као да су потврђавали опширне мере, правдали бригу и старање наших „спаситеља отаџбине", јер се они баш у то доба и појавише у нас. Јавно мнење, које је у нас још неразвијено, удари назад. На моје је име пала љага. Ја се не варам, знам, да се та љага неће никад збрисати. Но кад су могли други људи, људи пред којима ја осећам потпуно своју ништавост, проговорити велике речи: Р&П88еп^ П08 потв, роиг уи ^ие 1а сћозе ри№с|ие 8011; 8аиуее, (Нека се и забораве наша имена, само нека буде унапређено опште добро), то се могу и ја као и они тешити помишљу на учињену корист. Та помисао брише непри-