Стражилово

СТРАЖИЈОВО

УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИћ.

БРОЈ 42.

У НОВОМ САДУ 17. ОЈ^ТОБРА 1885.

ГОД. I.

ЈАН ХУС.

луво доба, свећа мала Тихо светли са мог стола, А занета пуна бола У снове се душа дала.

Видим пламен где се диже, Црна чета ступа, ено; Видим Хуса и спалиште, Свест и страшно губилиште Са пламеном осветљено. И у себи рекох тада: Зар баш увек мора тако, Све да гине и пропада Што рај даде а не пако ? Зар дух неће из тог тела, Ништа дати сем пепела? И из ових чудних снова За часак ме поглед скрено; Неста Хуса и попова, Губилиште осветљено. Иоред мепе ту на столу Мали мравак мили тио У мислима чудним занет Руком сам га ухватио. Чудновате беше слике Таквог нигда још не виде, Одакле је, из ког краја? Еад је дош'о, и куд иде?

Или можда судба страшна Самном се је нашалила'; Зборећ: ето потомка му Малог Хуса са два крила. Громко сам се насмејао, Горак смеј ми кроз ноћ чу се, И држећи малог мравка, Тихо шану: Јане Хусе ! За истину, правду свету, На спалиште ти си стао; Али Жишка — духа твога Свет ти славом уздрмао. Шта би им'о, да ожалиш? Туђа рука смрт ти снова Ал' времена, Јане Хусе, Мењају се увек нова. Ево и сад народ српски За правду се крен'о свету; И спалиште видим једно Ко га диже, ко га мету? Кога чека? Коме ли је У тој борби намењено? Зар у свету све да гине Узвишено и поштено? И док занет зборах тако Свећа плану — у та,ј трен Јан Хус мали крили ману И улете у пламен. М. .Т. ИлијК.

УСПОМЕНА.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИВА. (Наставак.)

оспођа Изабела мало заћута, одахну па онда опет настави: „То је", вели, „био први удар кога сам осетила, јер укоп мога оца остао ми је у успо-

мени тек као нека велика свечаност. Ал пређимо преко тих тужних дана. У кратко да вам кажем г. Н. остао је и даље наш старатељ; шта витпе, јога нас је евојскије пригрлио, јер нас