Стражилово

1385

СТРАЖИЛОВО. БР. 44.

1386

Ја сам тужан, ја ништа не марим, Па вам нећу весеље да кварим! Ваши дани још су пуни сјаја. Ваше ноћи још су пуне баја, До вас јоште страсне моше седе, Па вас оком ужагреним гледе .. . Уживајте, на ме не гледајте,

Попевајте, а и поиграјте, Проведите ово красно вече, И 'нако ће брзо да протече! Весел'те се, а ја чу да седим, Па ћу сретне само да вас гледим! Осмех ће ми на уснама бити, Ал' ћу сузе у очима крити. Вл. М. Јоваиовић.

НА ПРАГУ ЖИВ0ТА. НАПИСАО А. ЖИХАЈЛОВ. ПРОЛОГ РОМАНУ. (Свршетак.)

I ог зна, како је била рада сад, да се разго^вара са сином. Одведе га у спаваћу собу, спусти завјесе, намјести кревете, говорећи, да ће бити добро, да се скине, јер ће данас ручати послије подне, по што су тога дана баш како ваља, пекли фришка хљеба, и све јој се чинило, да му није све лијепо угодила за његов одмор да му није све исказала. Кад је легао, поглади га по глави, као мало дјетенце и опет се њешто смете, би расијана, и изађе из собе. Чинило јој се, да је сина та љупкост задивила, да се срди. И то ће рећи, шта . да га сад по глави глади, кад га је примила, као љутог непријатеља, ни „помаже бог" му не назвала, готово га с прага одагнала. А може бити, он се купа у врелијем сузама, прије него што је тај праг преступио, можда му се срце на парчад цијепало од биједе неишчекиване. И мати, мати! — Пст! ћутите! за часак се зачу шапат, у кухињи. — Ај'те иа улицу, те се играјте. Браца је ето прилегао, а ви ћете лармати. Идите, тражите ђеда, реците му, нека пеца рибу, док га не позову на ручак. Овдје потезаће своје пјесме, не ће дати човјеку да се одмори. А хоћете лакрдије, колико је прошло . . . Мамица дође к пећи, која се гријала, и стане размишљати. Никако није могла да се сјети, за што је у пећ метнула рукатку с водом. Ухвано је за аешто требало вруће воде, ваљада ће се сјетити. Мамица дође к столу, сједне и подбочи образ с једном руком, замисли се о води, штоно се у рукаци загријала, те се у мислима занијела о том, да је „Миша њекако живио код ујака, па ће и сад живјети!" Миша није спавао и лежао је отворенијех очију. Први пут у свом животу поњао је потпуно с убијном јасношћу положај евоје обитељи, свој рођени ноложај. Од колијевке још знао је, да му је обитељ сиромашна. Ну то га није кињило, није га страшило; то, шта више, није зауставило његово

посматрање. Растао је у још сиромашнијем народу и био је задовољап својом судбом. Док је још малечак био, ходио је често бос, носио подеране кошуљице; али је вавијек сит бивао. То му је било доста. За тијем га одведоше у град на школе и ујак га смијести. Овдје, ма да готово није ни имао својих новаца, није се могао, истина, гиздати, али се ипак хранио добро и мирно учио. Характери ујака, ујне и гувернанте били су тешки; али није их он само трпио; и Моћа, и Маша, и свако други, ко је живио у кући ујаковој, или имао посла с ујаком, морао је патити с тијех характера. Рачунати се у какве особите невољнике и јаднике Миша није могао. Кад су га искључили из ђимнасије, страшно се уплашио; али у битности њега је плашило једино само објашњење с ујаком. Љегова врева за сада није даље ишла. У даљу будућност првијех часова није готово ни погледао. Само кад га је ујак изагнао из куће, убезекнуо се у мучни положај свој. Ну и ту још није потпуно сазнао размјера своје неереће. Ну што се већма примицао свом родном мјесту, тијем се јасније и јасније почело будити у њем сазнање, да је ништ, син ниште обитељи, да гладан иде искати хљеба у — гладнијех. Ступивши преко прага родитељског дома, од једаред је чуо потврду тога сазнања. Свака ријеч материна, свака ријеч очина бола га је, као ножем, у срце. И он се још усудио, да се не покори управи, он се још усудио, да одговара ујаку. Ваљало се у сузама купати, ваљало је нице падати, да спасе од себе обитељ! Њеки отужан осјећај прође му кроз душу при тој помисли. Не, он није способан за понижење, за клањање! Није способан за клањање — а да за што је он способан? „Румена ђевојчица!" Тог придјева, који су му пришили једном у ђимнасији, сјети се он сад. Да, он је, за иста, више наличио ђевојци, него младићу, и својим лицем, и својим бојажљивијем, стидљивијем манирима, и својим ситнијем гласом, који је пиштао.