Стражилово

1413

СТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1414

сам се пре надао него томе. Занемио сам, престао сам мислити. Њега је можда моје ћутање окуражило, па настави: „Немој мислити, да сам тај новац хтео да затајим. Не! Ја сам га узео, да изравнам неке своје дугове. у које сам упао због асесора К. и надао сам се, да ћу наслеђем деде Јосифа тај дуг изравнати. Ал ти знаш, како смо се у деди Јосифу преварили. Ја сам дакле још дужник а време лети, и скоро ће да наиђе доба, у коме треба тој деци не само издати новац, него о њему дати и јавна рачуна. У први мах треба да издам само Изабелину половину, јер ти знаш, да ће проћи још неколико година, док брат Изабелин буде пунољетан. Ал после, шта да буде после? Зато сам видиш смислио ово: Кад би ти узео Изабелу, онда би њена половина припала теби, као њеном мужу, а ти би је уступио Изабелином брату. 0 томе нико не би знао, и тако би на тај начин била спашена моја част. А мени се чини да би ти и са Изабелом био срећан. Та она је тако добра, тако мила. Па сад реци твоме јадном оцу, чему се има надати ?" Док је он то говорио, чинило се мени, да се све, што је око мене, окреће, и ја сам се морао прилично напрезати, да разумем све, што је он говорио. Гледао сам га, како се мучио, док ми је то казивао. Било ми га је од срца жао, и опет сам га осуђивао. Он заћута, а ни ја нисам имао речи Најпосле се дигнем. Тешио сам га да се премири; говорио сам му, да ћу о свему мислити и да ћу му за неколико дана рећи на шго сам се решио, и тада га оставих сама. Мучио сам се, борио сам се. Само.јазнам, како ми је било у данима те борбе. Ја би још којекако поднео, ал Ела, јадница, шта ће с њом бити? Па онда, жао ми је било и Изабеле. И она није заслужила, да буде преварена. На на што сам се решио? Једног дапа отишао сам Ели и рекао сам јој све, што сам од оца чуо. А она ми је, сиротица, још световала, да је моја дужност да спасем оца. Никад нећу заборавити тај дан, у ком сам се с њом растао. Онда сам се растао са својом срећом, са својим животом. На неколико месеци иза тога, постао сам Изабелин муж." — „Ту је, као што видите, крај бележака, у овим првим листовима", рече наша приповедачица. „Видите, ја сад могу то да вам читам, ал онда, јаој боже, како ми је било онда. Че-

сто сам морала прекидати читање, јер ми се сваки час на очи навлачила нека плавичаста магла, често су ми сметале и сузе, а бивало је да ми се чинило, као да ми се коса уздиже. Ал дај да вам прочитам и ове редке овде." . Она разви хартију и започе: „Миоио сам, да ћу ову душевну борбу лакше поднети, ал сад видим, да сам се преварио. Не знам кад ми је теже: кад видим Елу, како пати самном заједно, ил кад морам Изабели да лажем; а сваки дан се све већма уверавам, да она то не заслужује. Она је према мени тако пажљива, а ја, јадник, како јој ја то све враћам? Мој отац је преварио, а ја јој сваки дан лажем. Сирома мој отац, он је можда своје грехе одкајао, јер је доста патио. А ја? Бог нек ми се души смилује." Кад сам са читањем била готова, у први мах нисам мислила ништа. Осећала сам да ме је памет сасвим напустила. И мора да је прошло доста времена, док сам дошла к себи. Па како ми је било онда. У први мах сам мислила, да ћу полудити. Осећала сам, да сам изгубила све, да сам преварепа, па и опет никог нисам могла кривити. Тек сад сам разумела ујаково попашање према мени и док је био здрав и за време болести. Јадан ујак! А Хенрик, а Ела? Па што и њих да осуђујем, нису ли и они патили самном заједно. Па крај свег тога и таког размишљања непрестано се пред-а ме истицало питање: шта ћу сада ? — Кад сам се мало прибрала, зовнем служавку, пошљем по њој Ели књигу, коју је искала, и јавим јој, да ми је позлило и не могу јој се вратити. Па онда сам, кршећи руке, опет размишљала, шта да радим. Једино што сам знала било је то, да више не могу остати код Хенрика. Ал како и на који начин да му све то кажем. У кога да тражим савета, кад немам никога свога. У такој муци пролазио је дан за даном, и оно што је морало наићи није се могло избећи. Не могу вам ваздан говорити, како је текла цела ствар, то би ми било врло тешко, доста да сам ја Хенрику признала све, што сам дознала; рекла сам му, да и њему и покојном ујаку све праштам, ал да ће он и сам увидити, да иза свега тога не могу остати код њега. Он ме је потпуно разумео. Па видите, у онај мах, кад сам му ја све то казивала, подносио је он толико, да сам и нехотице морала заборавити на сву увреду, коју ми је нанео он и његов отац. Томе су се млоги чудили — ат ми смо се