Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Главно је, да се утврди у будућем човеку воља за учење, јер док је те, може сеувекучити. Школа, која то постигне, много више вреди, него она, која претрпа своје питомце знањима, које ови једва имају времена да сваре. Такви су.ђаци обично, кад школе свртпе и испите положе, тако уморни од претераног духовног рада, да су једва дочекали час, кад су као оно наши негдашњи богослови постали „совершенн", те да више никад не уче док су год живи. Осврнимо се око себе, иа ћемо видети сила таквих примера^ Да се паралелише штета за телесни развитак од дугог борављења у школи, ваља настојата, да је иста 1го хигијенским правилима саграђена и уређена. Особито ваља пажњу поклонити конструкцији тпколских клупа, столова и столица, и то не само у гаколи, него — наиме за девојке — и код куће. Ваљано дело о том предмету написао је 'српски др. Јарослав Еужељ, а угледало је света год. 1880 у књизи

осмој, другом одељку српског архива за целокупно лекарство. На- свршетку треба још поменути, да иочетак сколиозе не мора бити увек .у школи. Већ у најраније детињско доба може се она изазвати, кад се дете увек на једној истој руци носи, или кад се увек за једну иоту руку води. Већој и школско.ј деци не ва т а дозволити. да при седењу једну руку на стол наслоне, него или обе или још боље ни једну. Већ то може да буде од штете за леп раст, кад се торба са књигама, особито ако их је много у њој, носи у једној руци него торба треба да је или на леђима, или је треба држати напред са обе руке. У опште је рђав и наш обичај, да десну руку више употребљујемо него леву. Отуда долази, да је не само лева рука слабија, него и лева нога, у опште цела лева страна тела. Тај обичај не служи заиста хармонијском развитку тела и њим се праве људи силом богаљеви! ПУТОШСНЕ ЦРТЕ,

ЈЕДАН ДАН У МАђАРСКОМ РИМУ,

1. -~ гј | елика галама и метеж, што је по године Јр /дана трајао по угарској нрестоници, стишао се. Земаљска је изложба пре десет дана затворена. По свима павиљонима настао је ужасан русвај. По празној просторији одјекује заповеднички глас надзорников, чекић игра у руци слугу.: сандуци се пуне, закивају, износе. На место радознале светине гурају се по павиљону наша браћа Словаци, пртећи тешке дењкове и сандуке. По стазама, још пре неки дап равнима као длан, разрила теретна .кола читаве јаркове. Јесењи ветар брије кроз увело лишће витих брезова па га круни на влажну земљу. У душу шетачеву прикрада се неосетпо нека сета и туга. До скоро је ту још било милина проћи се и разгледати богаштину једне целе земље, дивити се ономе, што уме и може да изради вешта рука — а данас? Данас се све то раствара, разуђтје. руши и квари. »Ваистину сујета, всјаческаја сујета!« Од свих сто и три павиљона на изложби, у којима се у овај мах ради само ногама и рукама, има цигло још један једини, где ради ум, где зналачка моћ и жуд граби да отме, те да уради, што се још даде урадити у ово зимогрозно доба, где дан траје само но дана. У зачељу павиљона за уметност има једна малеиа

собица, хладна као штенара, у којој раде грозничавом вредноћом три одлична научењака, исто тако вредно, као да су свој посао јуче почели. У тој собици седи у ирочељу др. Вела Цобор, један од вредних чувара земаљскога музеја пештанскога, професор хршпћапске археологије, те склапа каталог старинарског одељка павиљона за уметност. На малена два столића, с десна и, лева, засела су два одлична српска археолога, професори: М и х а и л о В а л т р овић и Драгиша Милутиновић. Пред њима су митре и еванђеља, чаше и путири, копче и појасеви — српске старине из фрушкогорских м а п а с т и р а. Преврћу их, обрћу их, загледају их, прецртавају овај ил онај део им, снимају записе и бележе све, што виде и што о томе знају и мисле, у своје велике бележнице. Ето је већ два месеца дана, како ти српски археолози из дана у дан седе па том истом месту, проучавају и описују неуморно српске црквене старине, па тек ако су проучили добру трећину од онога, што је доиесено на изложбу. Наука о нашој српској народности захвална је српској влади, што је изаслала овако веште и вредне зналце, да разгледају, проуче, сниме и опишу наше црквене старине. Но камо наше лепе среће, да су Валтровић и Милути-