Стражилово

111

СТРАЖИЛОВО

112

па то бију топовима Нови Сад, . . . сатро га у пепео. Нема пего, мислиш, све обамрло, па то иије парод, пего духови, тек само тако стоје па се једвице крећу. Неће потрајати дуго, ево поп-Васе. Пребацио епитрахиљ, а у руку узео крст с часне трпезе. Приступи гологлав, стаде на један камен, мислиш, нек ми бог опрости и мајка божија, ама мислиш, сушти светац. Ускомешасмо се, узгужвасмо се, па се прогурасмо, да смо му ближе; а упрло све то у њега очи, као да се, и опет грешна сам ти до бога, живом свецу обеселисмо. Поп Васа —• Не памтим му сваку реч, али памтим, да је лепо говорио, . . . тако лепо, да се многи заплакали. Еазао је нешто овако: — »Не чекајмо злотвора, да нам побије децу нашу, те да нам дође, па да и нас немоћне старце привеже за колац, а на наше очи, да нам скрнави свету нашу цркву, да нам пљује на крст и у свети путир — крст му чело главе! На смртном се концу не причестио! ■— Да нас веже, па да нам бешчасти жене, ћери и унуке. Хајдмо листом, што нас је год кадро понети још пушку; а нема л' ко пушке, у невољи ће му помоћи и коса, или мотика, или сикира. Наши стари су куком и мотиком преко четири стотиие година чували своје име и народност, своје цркве и огњшнта, па им песма слави и спомиње имена још и данас. Синови наши су пред непријатељем, али их је мало. Душманин ће најпре стаманити аих, па онда и иас и све, што је наше . . .« Неко плаче поред мене, па зајеца да се угуши. Ја се обрни, а то чича-Маринкова Јања. Мени не може суза на очи, већ ми стало нешто у грлу, па да ме угуши. Женска сам глава, па да ме није био зазор и срамота од људи, од старешина, прва бих била нрешла, па целивала крст и десницу поп-Васину, те повикала: »Хајдмо!« У тај пар сам, на здравље му било, прежалила била и мог Јована. Па, чини ми се, да сам имала девет синова као девет Југовића, сама бих им пушке напунила, па их благословила и послала у бој или и сама повела. А била би и тврђа срца зар, него и стара мајка деветорице Југовића. Да, да, децо. Ви гледите баба-Јелу, као да

не знате, шта говори. Али не дао вам бог ни добар час, да доживите, што сам ја доживила. Но кад би доживили, онда би тек знали, како срце боли за својим, па нека ти само помозбог, а некамо да се једним крстом крсти као и ти, а некамо да пева исте песме, које и ти, да игра уз гајдаша као и ти. Него пазиге, игго ћу вам казати: Благо браћи, кад се браћа, што рекао нокојни поп Васа, познају пре невоље! И што се нисам па попине речи заплакала као чича-Маринкова Јања и многе друге, али ми срце оте мах, кад угледах, како се чичаМирко и чича-Маринко загрлише пред целим народом. Загрли се баш чича-Мирко и чичаМаринко, да рекнеш, све до мало час крвни злотвори; и ижљубише се, . . . ижљубише, децо слатка, као браћа давно невиђена и незагрљена. Е, децо, ... е, народе, мислиш, срце да искочи од радости. Иа што мени, што чичаМаринковој Јањи, али све . . . све, у ког живо срце куцало, порасти, . . . није друкче, порасти од милине, ако нам и било до невоље. Јања сиротица пала мени на груди, па јеца, . . . јеца, боже, регби, свиснуће девојка. Самом поп-Васи затрепта суза у оку, па му се скруни на сребрну браду; чисто му се узеле руке обе, па не зна старац. како да благослови. Л. чича-Мирко и чича-Маринко се нрекрстише, па метанисаше као пред целивачом, па целиваше часни крст и попину десницу. Једва се чуло, како обојица у један глас рекоше, стојећи онако погпути и скрушени пред честитим појком: — Прости и благослови, оче! — Бог . . . Рече попа; ал не мога даље, загрцну се старац и прекрсти крстом више главе и над чича-Мирком и над чича-Маринком. Пређе крсту, па се маши попине деснице и наш лала, мој свекар. Са њим деда Паун Маринковић. Па онда баћа Станко Лукачев и деда Јанко Обрадов. Па сви редом. Све два и два, као да иду на свето мироносање. Еуд погледиш, мире се, рукују се, грле, љубе и праштају. А Вукашин Рајин — изгубио човек ногу пегде пред Маџаром, па остао хром, па скаче и егуца онако богаљаст око народа и кроз народ, млата рукама и виче: — Ура! Деца се похватала матерама за сукње, па