Стражилово

СТРАЖИЛОВО

I з а ваву, штт ш књж ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 6.

У НОВОМ САДУ 6. ФЕБРУАРА 1886.

ГОД. II.

МЛАДОСТИ ЛЕПА...

[ладости лепа, младости златна, Радости чедна, радости слатка! * ^ Ох, зашт' ми беиге, зашт' тако кратка, Младости лепа, радости слатка! Нема већ оних дивотних слика, Што ми их машта негда створила, Изгубиле се у даљном даљу, Нролазности их магла покрила. Сећања драгог свећа нздише, Још мало, па ће да се угаси, На лицу бразде, на челу боре, А мраз и иње и снег на власи.

Поток песама усануо ми, Па као негда, сад не жуборка.. . Ох. ала си ме брзо сустигла, Голема клетво, судбино горка! Срце ми пуно тешких уздаха, Очи ми пуне суза ледени'... Од љутих бола, к'о рањен голуб, Превија с' бедна душа у мени, ... Осмен' се, љубо ! Отвори очи, Пусти до срца твој огњани глед И густе, сиве магле нестаће, А на срцу се отопити лед.

И чедни поток песама мојих Опет ће тихо да зажубори . .. Твој светли осмеј, твој поглед жарки Пролеће ново може да створи!

еоратске прилике наоштриле мачеве, потирашиле пушке, напериле топове. И проли се братска крв. Страшан је рат, кад га води брат против брата. Брат! Лепа ли је, дивна ли је та реч у мирно доба! Али је смешна, бесмислена та реч у боју! Брат ? Зар оно брат, што убија непријатеља војника, и кад х о ћ е д а с е п р е д а'? Зар оно брат, што на разбоју мачем гаси и последњу искру живота р а њ ено м е противнику брату? Зар оно брат, што отима мирноме грађапи-

Мита Попонић.

УХОДА. ЦРТИЦА ИЗ СРПСКО-БУГАРСКОГА РАТА. ну непријатељу све и још га немоћна убије, јер нема да му даде више онда, кад му је већ дао све? Зар оно брат, што невином женском свету у братској земљи братско сродство доказује животињски, зверски? Не, то није брат! То је Бугарин, то је Татарин! *

Српска војска пролазила је кроз Пирот. Народ се купио на пазарској улици и поздрављао је понос свој, поздрављао и довикивао: сретно! Дан нре објаве ратне у гомили народа, што је испраћала војску, највише је викао и мла-