Стражилово

219

СТРАЖИЛОВО

220

Врата се од крчме затворише; још се чуо с поља свирац и крупни, мушки гласови. »Хоћемо-л кроз овај сокачић?« запита свирац. »Овуда је ближе.« »Терај великим сокаком; шта да се провлачимо кроз тесне сокачиће, као да нам је сила«, одговори Милан. »Певај, Милоше, овај крај није скоро чуо наше песме. И Милош запева једну ројтанску, а свирац и другари су га пратили, да се све разлегало и одбијало од великих зидова. »Ијују!« подвикну Милош .... наједаред пуче пушка. Врата на кнежевој кући нагло се затворише и брава шкрину. Иси су немирно лајали. Насред пута међу занемелим момцима лежао је у крви својој Милан. Сачме из пушке њега су добиле. Из целе леве стране лопила је крв и мешала се с прашином. Наспрам месечине видило се лице Миланово бледо као у самртника. Као одсечени цветак у разору клонула је лепа глава његова, уздахнуо је, отворио је још једаред очи, па је онда издахнуо. . . Ох, Вељко је добро разумео тај поглед. Као жиг од усијаног гвожђа остао је поглед тај у срцу Вељкову. Паклена борба растрзала му је груди. Пољупцима је обасипао мраморно чело милог побратима. Тешки окови туге стезали су му груди, а необуздана освета кидала је те око-

ве. Срце је страхотно било, а речи су застајале у грлу. Дуго је клечао нагнут над Миланом. Онда је скочио, као рањен се тигар одупирао дивском силом, да обори врата, из којих се просула смртоносна ватра. Узалуд се одупирао,јер је чврста брава равнодушно одбијала напоре полу-несвеснога човека. — »Ох, мене уби, арамијо, ја сам крив«, викнуо је очајним гласом. »Нож ми дајте, да...« и још је силније гурао врата. Вогдан брже дотрчи и поведе Вељка кући, јер се међутим свет био скупио. Миланово тело већ су однели на нежне руке несретној мајци. Кад је сиаш-Ката видила лице свога сина, вриснула је и устукнула натраг а чича-Панта је немо иосматрао усколебане црте и крваве хаљине Вељкове. Мирољубиви сељани згрозили се и узнемирили, кад су чули за тај злочин. Једни су сажаљевали Милана, други су осуђивали нечовечног Ловру и још више његовог оца Мату, а трећи су и јавно на дивану рекли по коју против недела тог. Ал' тих је најмање било. Не мож', брате, кад су настала чудна времена. Приповедало се, да ће Вељко на тешку робију. А за што, и кро-што? Ко ће то знати? Тако је спахинска столица осудила. Однели су га већ у облИЖЊу варолг. (Наставиће ее.)

->т<-

А П 0 С Т 0 Л.

(ПЕТЕФИ.)

зишао Је из града. Кад остави те уске зидове, К'о да се тамнице опростио. Грабљиво удисаше свежи зрак, Најдражи поклон творца свевишвег, Од кога нога снагу добија, А душа крила. Кадгод се тек осврнуо., Кад је од града доста одмак'о: Куће се чисто срасле, А торан. грдни једва с' довиди, У даљној магли прогутан, А шум из града чуо се, к'о зујање чела. П'онда овако започе; „Ох даље, даље! Где ништа не ћу чут' ни видети Оданде, где сам досле живео,

Ако се може каз'ти — живео. Па суну као бичем ошинут. Када му град већ неста вред оком, И он се нађе у бескрајности, Онда је истом душом дахнуо: „Ох, слободан сам, — викну, „Ја сам слободан!" Више не мога зборити: Ал' сузе су говориле, И казале су осећаје му Боље него би језик умео. Ох каква ј' мис'о, какво осећање, Кад човек првом буде слободан! Крену се даље, пође: Куда га лепи предео мамљаше, Тамо је корач'о. Чудио се брегу, равници,