Стражилово

223

„Иди, бори се, не ћеш за наго, Помоћ'ћеш човечанству читавом;" А другом збориш: „Метни доле мач, Залуд би с' борио: Свет увек мора бити несретан, К'о ире толико тисућ-летија." А шта је чит'о из ње Силвестар? Шта мишља он, кад руком дрхтавом Ту књигу заклопи ?... Ово мишљаше: На грозду пуде баш је мален плод; Ипак, док сазре, треба — година! И земља ј' плод, па неки грдан плод; Па када грозду треба година, Кол'ко година земљи не треба, Док буде зрела! Много — тисуће, Ил' можда милиуни лета требају; Ал' једном ће без сумње сазрети. И тада ће се људи њом До смака света увек сладити. Грозд зре од зрака сунчевих; Док буде слатко, колк'о зракова Морају да га топло огреју, Кол'ко тисућа, милиуна ли !... И земља тек од зрака сазире Но ови нису од сунца, Већ то су душе људи великих! Свак велик дух је такав један зрак, Ал' само велик дух, а тај је редак; Па ко би онда мог'о искати, Да- земља брзо сазре ?... Осећам, да сам и ја такав зрак, Што ће помоћи земљи сазрети.

Живот је зраков само један дан: Знам, докле жетва.приспе, Та велика жетва, Ја ћу одавно заћи већ И траг маленог дела мог Изгубиће с' у раду големом. Ал' ми животу снаге даје свест, И мирно ћу умрети с помишљу, Да и ја бејах такав зрак! На посао На пос'о, душе мој! Не губи дана, часа једнога. Јер голем је задатак, А време пролази, А живот — кратак је. Шта-ли је цел свету? Срећа! А средство к њој ? Слобода ! За њу, слободу, борићу се ја, К'о што се многи други борише, Па ћу и пасти, ако устреба, К'о што је пало тако много њих! Прим'те ме, борци за слободу, Прим'те ме у ваш свети ред! Застави вам се кунем верношћу : Ако ј' у мени једне издајничке капи, Истрешћу је из себе, пролити, Макар ми на дну срца лежала. То му је био завет. Не чу га Човек на земљи, ал' чу с неба бог, Те узе свету књигу, где-но су Сви мученици уписани њим, Па му записа име — Силвестар. Благоје Бранчић.

(Наставиће се.)

ВА НАЧЕЛО. РОМАН МИЛАНА САБИИА. ПРБИ ДЕО.

VI.

еколико дана доцније — Јован је седио код 'куће и спремао се за последњи испит закуца му неко на вратих. На позив с његове стране отворе се врата и у собу ступи Емилија с књигом у руци. — Немојте прекидати науку, рече Јовану, који у први мах није знао, да ли да устане са столице или да остане на њојзи, донела сам вам ево књигу, коју сам, мало својевољно, узела из ваше библиотеке. Пре неки дан сте ми говорили о социјалној науци.

(Наставак.) То је било за мене сасвим нешто ново, па ме је одмах занимало. Хтела сам од вас да замолим књигу. која се том науком бави, али вас нисам затекла ко^ куће. С тога сам је узела сама, држећи, да се нећете срдити. Док је Емилија говорила, Јован је и нехотиц* устао са столице и приближио се њојзи. На лиц; му се показивало неко радовање, што је занима на ука, и он је понуди, да седне на диван. — Читала сам књигу, настави Емилија и седн на диван, али право да вам кажем, нисам је разу