Стражилово

етРАжмшш БЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ. БРОЈ 8. У НОВОМ САДУ 20. ФЕБРУАРА 1886. ГОД. II.

НА ГРОБУ ЈОВАНА СУБОТИЋА.

Радио си неуморно преко по вијека, Да ранама косовскијем принесеш лијека.

(с пржморја.) Жуђела те љубав рода с Дунава до мора, Српска кљига штовала те к'о свога Нестора.

Је ли будит' ирошлост нашу велику и шјајну, Је д' се борит', да савладаш садашњост очајну: Истрајнијег, готовијег свуђ на свакој страни И још мајка трудбеника Српству не потхрани.

А ено ти руке шире прве наше славе, На челу им виђу двије митроносне главе. Па што ти се ведро чело тако намрштило ? „Што остављам у олуји страшној Српство мило"

реко зида од оаште разговарао се чичаНанта са својим суседом Драгом. Сад су мало заћутали па чича Панта опет

поче:

^У1-Ч/)/7/),ДГХГ\М\ГЈУЈ-Ј^ Л. Т. В Е Љ К 0. ПГИПОВЕТКА МИЛУТИНА ЈАКШИЋА. (Наставак.) VI. »Не могу, господару, сад сам се баш обећао газди Томићу, да ћу код њега.« »Шта ја марим за то, ти мораш ићи, јер моје жито не може чекати, кад теби воља дође.« »Па прекосутра ћу одмах код тебе, господару.« »Ајак, ја не могу чекати.« У то донесе моја баба стакоде ракије и парче сланине. »Ево седи, ако ниси вечерао, да мало вечера.мо. Узми па се напи мало ракије!« А он узе и натегну стакло. Ваљда му је зато тако слатка, што је сиротињска. Пресела му, да бог да. Е тако сам једва лепим скинуо ову другу беду с врата, те ме је оставио до прекосутра.« Тако се јадао чича-Панта. »Та знам их и ја добро,« рекао је на то Драга. »Даће бог, па ће бити боље.« »0, Драго, Драго, млого ми је пута било

«0, боже, боже, сирома, та и име је страшно. Сад, кад је највећа радња, одвели ми сина на робију, па још да их видиш, како се ређају. Прво је дошао онај Томић — да га моје очи не виде —« «Панто, ти ћеш сутра нароботу; ићеш на ону њиву код Мијине умке, јесил' ме разумео?» «Ал' како ћу, господар Томићу, кад ми ено ономадне одведоше сина на робију, а ја сам већ изнемогао ; од мене нећеш имати млого вајде. Суве ове руке пису вшпе за косу.» »Кад си могао до јуче радити, радићеш и сутра. Ја ћу већ видити, хоћеш ли моћи!« »Е, па добро, отићићу.« Јест, отићепт. Није онај ни врата залупио а ето ти другог. »Дошао сам, да ти кажем, Нанто, да сутра идеш на радњу. Жито је зрело, треба га коСити«, виче још с врата Пескан.

тешко на срцу, ал овако као сад, још ми никад није било. Кад уђем у кућу, Ката и Ана нлачу, а ја — бегао бих са свог рођеног огњишта. Не дао бог ником. Чини ми се, да је сваки бољи и сретнији од мене.«