Стражилово

383

СТРАЖИЛОВО

384

Ајги месечина као у по дана, Лепо мирисала багренина грана... Вагренина грана лепо мирисала, А лиснатом руком као да ме звала. Ја махнито скочих, ножем завитлала, Љута ми с' у срцу змија разиграла. А кад тамо стигох, — ох, како ми било! Евица мог мужа узела иа крило, Рукама га грли, устима га љуби. .. Кад то чудо видох, шкрипнула сам зуби, Потегнула ножем, севнула очима, Да убијем ону, што туђе отима, Евицу сам хтела, ал свог мужа згоди'. .. Мајко моја, мајко!.. Ох, зашто ме роди!.. ,Убица!.. Убица!..' Тако Ева викну, Ја од бола вриснух, јаукнух и цикну' И удрих у лелек — чуло га све село Па панух свом мужу на крваво тело. Кад комшије дошле, кад и стража стигла, На кола сам мужа својом руком дигла, Код куће му тешку рану завијала,

Мелемом блажила, вином испирала. Ал' ои не могаше преболети рану, Већ на мојој руци осми дан издану... Е, тако је било . . . Сад судите право, Ја осећам, знадем, да сам крива вдраво, Ал' она је кривља.. . Јаој моје дете, Ал' ви ме, судије, ви ме разумете!. . Браните ме од те од сенке крваве, А ево вам моје, ево русе главе!.." Настала тишина.. . Председник се диже. — „Ивковићка Ано, ходи столу ближе. Слободна си, иди, кажњена си доста, Крв мужа ти од нас и од бога проста, Њу ће срам и ирезор пратит' све до века, А решит' је неће нико тешког грека!. ." Оде Ана кући, па косу расплете, Узела на руке драго своје дете: „Хаји, буји, сине, ја сам твоја мајка... Ал' сам и убица твог милог бабајка. . . Убица !. . Убица !.." викну, задрхтала, Благослови сина на тле мртва пала... Мига Нонони!..

ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА.

} ан св. Николе први зимњи светац. Тај дан слави Рогозића породица, па ће тавд прославити код Марка Рогозића, а и код Алке ћирковићке, јер тако Јефта хоће, да се и жении патрон слави. ГГрошла богата јесен, здравих ораха доста, сад је време пити — баклави. Коме може бити, ко ће бити на тај дан без баклаве! Наравно да се баклава у обе куће прави. Праве се велике баклаве, ту је нагомилано шећера, меда, ораха, карамфића, а тепсије велике, јер ће бити много гостију. Красне баклаве, од педесет сувих јуфака! Рогозићкина нита пекла се у истој симиџиници, где и ћирковићкииа. Тепсије једнаке, пале су у насљедетво једна Марку друга Алки. И пите су биле једнаке, јер у Рогозића нородици правиле се увек баклаве од педесет јуфака. На такав благ дан симиџија има много посла. Кад дође у своје доба Рогозићке слушкиња, однесе кући питу, тако исто и ћирковићкина својој кући. По несрећи симиџија случајно нромени иите, Рогозићкину изда ћирковићки, а ћирковићкину Рогозићки. Рогозићка није ириметила, да је пита из-

ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИНА. (Наставак.) мењена. И онако је није сама нравила, већ стара Јула учитељка. Мица није ни кадра баклаву начинити. Другчије код Алке, она сама управља, а две јој помажу, кад прави. Алка, како се пита на кришке исекла, и како је окусила кришку, одмах нримети, да то није њена баклава. Истина, има и ту педесет јуфака али нису тако фине и суве, а иначе премашћена је. Одмах се сетила. Ту већ не помаже иротестирати, кад је већ баклава исечена, у тепсијама нема разлике, нема штете. Сутрадан пуче глас по вароши, како Алка ћирковића свуд ириповеда, да јој је баклава промењена, да иита ништа не ваља, премашћена је и бљутава, нема доста карамфића, и да је то хотимице учињено, симиџија је подмићен: како Мица и не зна баклаве правити, на хтела нред гостима да се са Алкином баклавом дичи. То је било госпођи Мици доста. Рласоноше су још и то додали, да је Алка Мицу грдила свакојако, да је раскошна халапача, галантна кокета, да упропашћује мужа, и још којешта, што се не да исказати. Кад то Мица све чује, прво подговори Свилокосића, да оде тамо, и доиесе кришку од те