Стражилово

663

СТРАЖИЛОВО

664

жене, јер тај час је хук иламона удвојио своју јарост над нашим главама; ну, наједаред се разлеже глас, звонак као мјед (то бјеше глас нашег сиаситеља) над нама: „Шта радите, ходите за мном !" И одмах, не знајући ни ко нас зове, ни куда ваља ићи, и старица и ја ђипимо, као подбодени, и бацимо се кроз дим за морнаром у сиљем корету, који је ишао пред нама горе но степеницама од гумина. Не знајући загато, и ја сам ишао за њим по тијем степеницама; држим, кад би се оп био тај час бацио у воду или учинио у оиће ма нтта сасма необично, да бих и ја шљено шљедовао за њим. Усиевши на два или три степена, морнар тешко скочи на врх једнијех кочија, којих се доњи крај већ био запалио, Ја скочим за њим и чујем, како је старица скочила за мном; за тијем скочи мрнар с тијех првијех кочија на друге, за тијем на треће, ја увијек за њим - и ми се тако виђесмо на кљуну пароброда. По готову сви путници се били овдје искунили. Мрнари, под надзором канитановијем, сиуштали су у море једну од двију шлапа — на срећу, највећу. Кроз други крај лађе видио сам жарко пожаром освнјетљене стрме горске стрмени, које се спугатају к Либеку. 1 !ило је јога добре двије врсте до тијех стрмени. Ја нијесам знао пливати — мјесто, на којем смо насјели (ми нијесмо ни примијетили, како се то десило) није било, по свој вјеројатности дубоко, али су таласи врло велики. Па при свем том, кад сам само увидио стијене, убијеђен, да сам спасен, овладала је мноме усхићеност — и, на удивљење лица око мене, поскочим неколико пута и узвикнем: „ура!" Нијесам хотио прићи ближе к томе мјесту. гдје се гомила гурала, да дође до степеница, које су водиле у већу шлапу, — тамо .је било махом много жена, стараца и дједе ; да, ја се од тог часа, како сам увидио стијене, нијесам вигае ни журио: био сам увјерен, да сам спасен. На велико моје чудо, примијетим, да готово ниједно дијете није показивало страха, да су, гата вигае, некоја заспала на рукама својих матера. Ниједно дијете није ногинуло. Видио сам, усред путннка, високог ђенерала ; с одијела му је текла вода; стајао је неиомично, ослањај} т ћи се на усправљену брв, које мало није сругаио. Меии су казали, да је он, у први трен страха, одгурнуо неку жену, која га је хтјела нредварити и прије њега скочити у један од првијех чунова, који се за тијем кривицом пасажира сухрвали. Један од послужитеља на пароброду ухватио га -за капут и силом гурнуо назад на лађу, — и стари војак, својим магновитијем кукавиштвом, заклео се, да ће тек пошљедњи саћи са лађе, послије капитана. Вјеше он висока узраста, блијед, с крва-

вом бразготином на челу, и гледао је унаоколо погледом скрушеног и покорног човјека, као да моли за опрогатај. У то се ја приближим лијевом крају лађе и спазим нашу мању галапу, која .је играла на таласима, као играљка; два лађара, гато су била у њој, даду знак пасажирима, да рискирају н да скоче у њу ну то није било лахко: „Никола I." бјегае брод од линије, и бидо је нужно скочити врло вјегато, да човјек не преврне шлане. На послетку, ја се ријегаим : иочео сам овако : стао сам на ланац од сидра, који се нротезао споља дуж лађе, и већ сам се прибрао да скочим, кад ал дебела, тешка и мехка маса паде на ме. Жена ми се нека објесила о врат и непомично је о мени виеила. Признајем, како сам прво био разјарен, ваљало је силом пребацити њене руке преко главе ми, и тако се онростити те масе; али, на срећу, ја нијесам своје разјарености послугаао. Како ме је она гурила, мало обоје нијесмо пали у море, ну, на срећу, баш ту, пред мојим носом, праћакао се, не знам откуда висећи, крај од алата, за који се ја ухватим једном руком с огорчењем, садеравши себи кожу на руци до крви.... за тијем погледавши доље, видим, да смо ја и мој нарамак за сигурно над галапом и .. . . чамац зашкрину у свијем гаавовима . .. Ура! повикаше матрози. Ја спустим свој нарамак, који је био у несвијести, на дно чамца и махом се окренем к лађи, гдје сам видио много глава, нарочито женских, како се грозничаво гурају дуж краја лађе. „Скачите!" повикнем ја, пруживши руке. Тог часа успијех мога смјелог покушаја, увјереност, да сам спасеи од огња, давали су ми неисказану снагу и одважност, и ја сам хватао једите три жене, које се ријешиле да скоче у мој чун, тако лахко, као гато хватају јабуке у збору. Ваља споменути, да је свака та дама огатро се дерала ту минуту, кад је скакала с брода и, осјетивши се доље, падала у несвијест. Неки господин, вјеројатно полудио од страха, мало што није убио једне од тијех јадница, бацивши тешку кутију, која се разбила, падајући у наш чун, те се показала доста скупијем несесером. Не питајући се, имам-ли право њом располагати, одмах је поклоним двојици лађара, ко.ји су, еасма без сваког устезања, узели дар. Одмах станемо нловитИ, гато смо игда јаче могли, к обали, спровођени усклицима: „Вратите се брже! погаљите нам назад скелу!" Кад смо догали до аршин дубљине, ваљало је излазити. Тиха, хладна киша росила је већ сахат и није показивала никаквог уплива на ножар, али нас је расквасила, наношљетку, до костију. На крају крајева дочепамо се тог жељепог бајира, који нам се није ничим више јавио, него ве-