Стражилово

653

СТРАЖИЛОВО

Прама њима; којима не само Човјек, него ц'јели овај свијет, На којем је пако човјек ништа, Непознат је; и кад опет гледам У бескрајност удаљена она Као клупка звјездана, тпто нама Изгледају магла, а којима Не сам човјек и не земља сама, Већ са сунцем све наше звијезде Величином и бројем бескрајне Ил' су са свим непознате, или Чине им се, као она земл.и, Само тачка маглене свјетлости; Што изгледаш тада мисли мојој, Што изгледаш, људско покољење? И мислећи о ниском ти стању, Ком је слика тле, куда сад газим, А ти мнијеш, да су поставили Господарем и концем те свему; И колико пута бајат' хтједе На пјетнчаном овом тамном зрну, Што се земљом зове, да рад тебе Често слазе творци свију ствари, Да с твојима угодно прозборе; Исмијане понављајућ снове, И ово се доба мудрим руга, Што у знању и навици благој Свеколике рек' би наткриљује ; Какве мисли, какви осећаји Прама теби, јадно смртно људство, На срце ми тада наваљују? Не знам, да ли у томе је више Презирања или сажаљења. К'о с дрвета панувши јабука, Коју свали у мртвој јесени Без икакве више снаге зрелост, Што мравињак, који но су мрави Силним трудом у меканој земљи Ископали, дјело и богатство, Које но је великим радњама Онај народ марљиви скупио У љетње се доба побринувши, У час један згњечи, сништи, стрпа, Из висина тако падајући, Из громовне земаљске утробе Изметнута у небеса вишња, Црна пропасг пепела, камења, Напуњена врућим потоцима, Или силна бујица, слазећи Ноносито низ обронке горске, Од стољетних стијена и руда И пржине од презажарене,

Градове је и море онамо На обали скрајњој попрскала, Смијешала и све поломила И- засула у мало часака: Те над њима сада коза пасе, А градови нови с друге стране Подижу се; њима су темељем Затрпани, а зидине ових Порушене сада тлачи гора. Природа се не брине за људско Сјеме нити више на њег' нази Нб на мрава: а ако је ређа Пропаст оном него ли овоме, Томе иема другога узрока Него слаба плодност људског рода. Већ хиљада и осам стотина Љета прође, како је нестало, Уништено огњевитом силом, Напучених крајева, а тежак, Бавећи се у виноградима, Што их с муком на овим пољима Храни мртва спепељена земља, Још уздиже сумњиве погледе Прама кобном врхунцу, што нигда Не поставши блажи грозан стоји Те још пр'јети, да ће уништити Њега, дјецу, јадно му имање. И сеоској кућици иа крову, Сву ноћ лежећ без сна на ваздуху, И уетајућ често, ногледује Јадник тијек страшнога вријења, Што но куља горске неисцрпне Из утробе на пјешчане стране. Гдје се блиста Капријска обала, Мерђелина и Напуљска лука. А види ли, да му с' приближује, Или удно домаћег бунара Чује воду гдје кључајућ хучи, Дјецу буди убрзо и жену, Те бјеж' с оним, што од свог имућа Уграбити може, и бјежећи У даљини види драго гн'јездо И малену њиву, која га је Спасавала једина од глади, Гдје их жарки обујмили вали, Што прскајућ допру те над њима Немилосно за вазда се растру. Небесној се свјетлости повраћа А послије старог заборава Уништена Помпеја, ка' костур Уконани, ког свјетлости даје Земља, не знаш шкрта ил' милосна, И у пустом форуму стојећи