Стражилово

745

СТРАЖИЛОВО

746

расипа се немилице. Ту се само једе и пије, па ту је песма, ту је свирка. Ту је друштва из места, ту је гостију са страие, па ту не фале ни чувари сбоски. Ови се изговарају на то, да иду да ватају пријатељство, да их не дирају. С хуљом пријатељство хватати, да те на миру остави, то је као да се чобан с курјаком пријатељи. Знају то чувари сеоски, па не иду они онамо, да се старају, како ће гато сачувати, него да се договарају, како ће што склонити. Преко дан се ждере и спава а ноћу на посао, лопови на једну а чувари на другу страну. Чим сване, одмах ево ново: овде су ноћас прокопали, онде су обили, овом су одвели коње, ономе волове, овом однели рану с тавана, оном похватали живину. Уз толики „сабадшаг" у крађи и ко није никад мислио лопов бити, прохуљио се. Ником ниси смео више веровати. Прве газде или су крали сами или су примали крадено. Било је салаша., где је увек оседлан коњ у штали стајао. Ту је конак каквог бећара на гласу. Све је то крало на све стране. Шта више и чувари су крали један од другога. Деси се, да један човек узме чуварлук од онштине под аренду. Он онда подвеже општини своју сермију па сам себи ортаке бира, Он је сдговоран за штету а ови нису. Таки арендатори стубоком пропадну. Њини их људи највећма убијају. Што не би, кад они не одговарају за штету. Из живота тих чувара, што нису одговарали за штету, навешћемо овде, шале ради, да ту суморну збиљу у досадањем приповедању мало ублажимо, једну малу анегдоту. Договоре се два таква чувара, да украду на једноме месту пар ћурака. То је трећи чувар дочуо па назорце за њима. Један од оне двојице пређе преко зида па ће ухватити ћурке и овом другом додати. Кад је први прешао преко зида, онда онај трећи пође оном другом, који је чекао да прими ћурке. Овај се поплаши и побегне а трећи стане на његово место. Онај први држи, да је још његов ортак под зидом, па, док он не пређе, даде ћурке овом трећем, али док је он прелазио, овај трећи умакне с ћуркама. Први пређе, нађе свог ортака и пита га, где су ћурке; овај му каже, али он не верује, но вели, да их је он склонио, да их сам иоједе. Реч по реч па дође и до боја, те би и крвавих глава. Кад су сви чувари за штету пододговорни, онда опет они, који су поштени, пропадају. Хуље ортаци краду па, ако заједнички и плаћају штету, они су себи накрали, а оном поштеном одлази његово рођено. С тога поштен човек није хтео ни бити чувар, и тешко је дванаест поштених људи наћи, који хоће да буду чувари. Хуље, најнеуреднији свет, били су

дакле чувари реда. Мачка је чувала сланину. Био је дакле прави дармар, анархија у најлепшем цвету. Матори краду, отимају и убијају се, па и младеж распуштена и покварена, да грђе не може бити. У коло на рогаљ, свуд се то с ножеви и с пиштољи иде. Ту се коље и убија као усред грађанскога рата. Отмица, гора но у Арнаутској. Игра коло насред села а хуље дотерају кола па коју хоће девојку. Сирота није с момком никад ни речи проговорила, и не познаје га, или, ако га и познаје, она га и можда мрзи као крвника; али момак нокаже прстом, коју жели, и она је пропала. Одвуку је и осрамоте је па врате кући. То гледи свет, то гледи општина, то власт гледи; али нико се не миче. Све је то које застрашено које подмићено. Глава ти увек о концу виси. Кад пођеш од куће у село, треба да се са својима опростиш као да ћеш на војску или у пустињу, где су најљуће звери. И кад у цркву пођеш, треба тестаменат да направиш, јер не знаш, откуд може тане дозујати. Бећарија овладала по крчмама и сокацих, туче се и пуца, и не гледи, куд тане може заићи. Нигде склониште за гоњенога, и у саму општинску кућу одвијаће те банов слободњак и тамо на очи кнежеве утући. Па што се даље не тужи ? питате. Што даље то горе. Највећег зликовца ухвате у злу делу, вежу га и однесу у срески суд; али он је пре дошао кући него општински пандури, који су га отпратили, исто као онај ђак, што га је отац однео у немачку школу, а кад се отац кући вратио а ђак му капију отвара. Шта ћеш сад с њиме? Дошло је било дотле, да се по неколико суседних кућа слагали па сами наизменце сваку ноћ себе чували а и дању стражу су имали, која би их алармирала, ако би ко кога из њиховог друштва напао, Но то власт није трпила; она није трпила у држави државу, у о тт ттини општину, није трпила људе, који се од зла бране а трпила је оне, који зло чине. Ако се ти поштени задругари из друштва за самообрану сукобили са хуљама, те је до суда дошло, они су били криви. Ко је њих овласти ', да буду себи полиција? Да нема неваљала света, не би требало ни суда ни адвоката, а што је оних више, то је овима последњима боље. Ништа дакле поштеном човеку није остало, него испродавати све и селити се у ону земљу, где ако и има суда, нема бар адвоката. Заиста зло и наопако. 10. Гроф Радаји, У оцштинским представништвима, у вармеђким скупштинама и у самом земаљском сабору чуо се јаук поштена света: помагајте, утукоше нас хуље!