Стражилово

781

СТРАЖИЛОВО

782

Кад је то чула Миленка, бризнула је у плач, па се онда уједаред тргла, учинило јој се, као да Перу на вешала вуку, те је скочила до н>ега, загрлила га, притисла га свом снагом својом на груди своје; учинило јој се, да га неко од ље отима и она се обесил о њега па га не да. — Али ја тебе не дам. Ти нећеш ићи, а ако баш мораш, ићићу и ја с тобом, нек и мене тгоред тебе обесе. Тако је говорила прешгашена девојка, а Пера је пољубио Миленку у косу девојачку и рекао јој:

— Доброто моја, срећо моја, не бој се, нисам ја најгори зликовац, нисам ја убио човека, доћићу ја натраг и онда — онда, хоћеш ли бити моја ? Нећу питати ни твога ни мога оца, украшћу те, отећу те, па ћемо побећи на крај света и тамо ћемо са зноја свога поштено живити, само ми ти реци, хоћеш ли ти онда бити моја? — Хоћу. И усмени уговор утврди се печатом врелих румених усана, а да би уговор бољу вредност имао, место једног ударено је стотину печата.

(Наставиће ое.)

ПОЛЕТАРКЕ КОСТЕ ТРИФКОВИТА.

сте икад превртали старе своје књиге бележнице из доба ђаковања, мора да вам је затрептала душа од оних сићаних јата лепих успомена! — Зар нисге осетили миомир несташна лахора, што је негда провејавао и лелујао шарно цвеће у ђулистану бујне младости?! Ти пожутели, прашни листови — то су оне гранчице, на којима се вецбасмо полетати и по којима се узнесмо, колико је који узмогао! Свагда сам врло радо превртао листове у књигама и бележницама, па сам често сусретао суве ружине пупољке, љубичицу и блеђане ђурђице. У цветова је боја потавнела, мирис усахнуо, али ми је то суво цвеће свагда измамило чудан осмејак. Баш као да ми ћарлине душом поветарац, те у магновењу, у једном једином даху, баш као да удишем свежину шумскога даха! Махом чујем кикот несташних девојана, оие звонке гласе из минулих дана младости, а пред очима ми севукну лепушкате сличице њихове! Погдекоје ми лебде дуже пред очима, а то су слике оних заношљивих цура модерних Вавиљона; али махом чезну, чим ми полете у шапату стихови, што их је »под липама« изнедрио песник »Жубора и Вихора« : „Окан' ме се момо нагиздана —

„Ја сам просто некултурно чедо, „Не годе ми певања сиренска! „Друкчије је наше небо плаво „И на њему нашег сунца жар... „Планинама осула се села, „А над селом мирисави луг, „А у лугу Српкиња девојка „Остави ме, ја сам њезин друг!"

Ето све ми је то минуло душом, када сам — по својој навади — превртао књиге у једнога од својих пријатеља, а кад ми јепалана руке бележница Косте Трифковића. Што је увело цвеће међу листовима, то је ова прашна, овештала бележница међу књигама. Да преврнемо који листак њезнн, а да видимо сићане цветиће; да чујемо невине уздахе млађане душе песничке, што је негда сјала и обасјала позорницу српску! Трифковићеве полетарке доказаће, да му беху дана крила за високи лет. 11а да почнем исписивати: Ој голубе бели! . . . Ој голубе бели, Де, пољупце дели; Де време не губи, Де ми лице љуби! Два си ми већ дала, Голубице мала; Де ми дај и трећи, Нек је шићар већи. Што ме тако гледиш ? . .. Што пољунце штедиш? ... Та, ти добро знаш, Да их не требаш! 11 и У Пешти. Да чујемо даље, понда ћемо судити. Кад ми . . = . Еад ми каже: „Не волим те!" Ја да умрем од жалости А кад каже: „Ја те волим!" Ја да умрем од радости. Но ја, јунак, гроба нећу, Рад бих јоште поживити. . . .