Стражилово

785

СТРАЖИЛОВО

786

жете већ по цени њезиној судити, рици је оцењена у 28 новч. Чим

јер на косе отвори,

на листу до корице, под виме пише:

нацртан Је српски гро, а

„Србин сам ја „За Српство зкивим, „За Српство да !" Косхадин Три фковић с. р. У Пешти 1. јуиа 1861. Књижица је ова нађена међу хартијама покојног архимандрита и песника Саве Иавишенића, пријатеља Трифковићева. Нзему је Трифковић посветио и једну песму у тој својој бележници, под насловом : »М о м е б р а т у II авишевићу иа св. Стевана.« У овој бележници прибележио је на неких шеснаест песама, које крунпијих, које ситнијих, но нису све српске. Има их францескнх, латинских, немачких и пољских. Напослетку је прибележио разне опере и нозоришно комађе, што је гледао у Нешти, те је тако набројао четрдесет и пет представа, наводећи честе и знаменитије приказиваче код.појединих. Под бр. 32. прибележено је: ^ХМ/Т/!/1/1<13СХЈ\5М л Ј х АГ.-Ј'.

»Покондирена тиква« (код Станковићевих у Будиму). Шегрт : Пантелић. — Митар : ћаба. — Васа: Костић. — Секретар Хаџић: филозоф.« Под бр. 40.: »Пријатељи (весела игра у 3 дје. Кир Дима: Пантелић, код Станковићевих у Будиму за народни новосадски театор).« 41.) »Инкогпито (весела игра) превод од Руварца.« 42.) »Кир Јања (свираше тамбурице).« На једноме листу пише: „(јие!8 Пугез ј' а1 1и", па је навео двадесет и осам францеских књига, што их је прочитао, а понајвише је прочитао Молијерових шаљивих игара. Саопштепим овде Трифковићевим иесмама, баш се у овај мах навршује четвртина столећа па ево тих невен-цветова, што их је песник себи засадио, те нека се нижу у венчић и оките му гроба! Првенчад његова нека одјекну у »Стражилову«, са кога ће ћарлинути лахор и освежити милу успомену у души свију оиих.

који још умеЈу и имаЈу шта поштовати, чему се дивити, па славити и љубити! У Ср. 'Карловцима, маја, 1886. Јоваи СииеоновнК-Чокић.

НАШЕ КЊИЖЕБНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ.

Од кад је кљижевности на свету, од тог доба има и људи, који нису с њоме задовољни. Кљижевници се трудили, да но способности, могућтву и уверењу створе оно, што држе за најбоље, али никако да задовоље неку врсту људи, који су у сваком књижевном производу видели само шупљину, новршност и недостатак у замисли и у изради. Такви незадовољници су нападали на књижевнике најжешћим оружјем, и нису презали ни од тог, даим подмећу и ниске намере па чак и подлост. У једну руку може се и таква врста критике сматрати за добротворну, јер застрашава од рада бар ону силну чету књижевних пустолова, којој је књижевноет по себи споредна ствар а цел све и сва. Али је таква критика у стању да пречи и напредак иоштеном и савесном раду, отуђујући публику од читања и куповања књига. Та критика изгледа у први мах искрена, јер се служи разним средствима, примамљивим обликом реченица и изражаја, и њен је успех у прво доба заиста осигуран. Публика не зна, нити може да зна, да је иовод

таквој критици обично личан или партаЈски, она чита, како је критичар уверава, да га на оцену наводи чиста намера и љубав, и да можда не би умочио ни перо у мастило, да му није стало до тога, да је очува од лажних начела и лоших идеја у тој и тој књизи. Таква критика изађе на свет још пре него што је књига у публику и могла ући; она се појави у ком повременом часопису, до ког се свагда може лакше доћи, него до књиге, и, а у том често лежи врло много, она је куд камо краћа од самог дела. Све су прилике дакле ту, да се публика обавести или — заведе. Такве критике је било свагда и свагде; она се немилостиво бацала блатом на свако књижевно дело и на сваког књижевника, ако случајно тај није спадао у коло, камо је спадао и критичар: књижевник је онда био обасипан хвалом. То би било доникле красно, да није било противничког кола, које је онда оног књижевника тако исто обасииало грдњом, као што га је рођено обасипало хвалом. Неутрална публика долази на тај начин само у