Стражилово

СТРАЖИЛОВО

т.шштшк&ш: ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 25.

У НОВОМ САДУ 19. ЈУНИЈА 1886.

ГОД. II.

РЕФЛЕКСИЈЕ ПРИ ЗАХОДУ СУНЦА*

а обронку хоризонта шгава ту ^- ј / ч Светло сунце лајлак ишчезава, Па се чини к'о да за брег тоне. По небу се румен разастире, А на земљи жагор изумире, И чобани стада кући гоне. Цвркут тица све слабији бива, А сутон се шири нреко њива, Све се мири, све се утишава. Опустела и немирна река, Тек по који рибар из далека Прође с чамцем без лупе, без јава. Све изгледа тихо и суморно, Све изгледа тешко и уморно, Све изгледа немо, замишљено. Сунца сасвим са обзора неста, И небо се руменити иреста, Све остаде мраком покривено. Неста дана и видела сјајна, Неста светског шаренила бајна, Све обузе тама и тишина. Тајанствена унилост овлада, К'о у срцу, кад ја пуно јада, Кад га мине срећа и милина.

Као срце, кад му нада клоне, Као срце, кад у јад потоне. Тако земља изгледа у ноћи. Али сутра, чим зора заплави, . Сав ће блесак опет да се јави, Са даном ће и нов живот доћи. Чим на небу зорица заруди, Свет ће вес'о из сна да се буди, Све ће живо сунце да поздравља. Сва ће туга за часак да мине, Као срце, кад Му нада сине, К'о кад нам се нова срећа јавља. Е тако се све мења у свету Час је срећа у потпуном цвету, А час јади на место н>е стану. Часом сунце огрева и сија, Часом срце срећа обавија, Часом ноћи и јади настану. Ал иза њих опет срећа дође, Све за мало потраје па ирође, Ништа стално ни вечито није. Срце моје, окани се јада! Сваки треба бољем да се нада, И ко плаче, треба да се смије. Вл. М. Јовановић.

ЖИВИО РАДАЈА

16, Дан растанка. С т а р о л а н е с в е т и с е. I ећ је све село знало, да ће чича Јова и Пера у Сегедин ићи.

Сирома чича Јова! Таква поштена душа,

Р И II О В Е Т К А С А С Е I А. СРОЧИО ПАНТА П0110ВИЋ. (Наотавак.) говорио је бољи свет у селу, а и Пера није тако неваљао. Младост, лудост. Могао би од њега још човек бити. Него ко је то њих тужио Радаји? 0 том се у селу разбијала глава. Једни су говорили, да је то нарадило оно писмо крчмарево, а други,