Стражилово

975

народна и наша уметничка поезија не само да Је ио кваититету велика и значајна, него и ио квалитету. Нама дакле ни најмање није потребно, да се китимо туђим иерјем; имамо ми у изобиљу и свога, прекраснога. Зашто се пак тако не понашају и Хрвати, не знам, а можда и знам — та каже се и само. И с таквим неприлиЛама има да се бочи књижевност наша. Док се у својој кући гложимо и таманимо, дотле „рођак" већ узима нашу својину као наследство, које му управо и припада, те поступа с нама тако, као да нас и нема. Но ми међутим нисмо још умрли никако, ма да се сами гушамо до зла бога; ми смо још живи, само — што се не бојимо врабаца, те ипак сејемо проју. Треба једаред да смо на чисто. Кад у политици нема заједнице, бар нема искрене тежње, да се до ње дође, ие може је онда бити ни на другом пољу, дакле ни на књижевном. Деле нас већ и сама имена, језик нам иије једнак, тежње нам долазе у сукоб,

116 —с ДО СТАКЛЕНОГА БРИЈЕГА, сгн. нар. пгип0вије1 ИЗ ЗВИРКЕ В Л А Д Био један богат цар и имао једнога лијенога сина. Овај његов син љубио је јако лов и вавијек је био у њему, кад је год могао. Кад је тако опет један пут ишао у лов, забаса у планини и није могао никако иравога пута да нађе. Тада он рече сам себи: „Идем равно овијем путем, камо дошао да дошао." Једнако идући огладни и умори се, да није могао већ на ногу да стоји. За своју срећу опази једну кућу. Корача по мало до ње и уђе унутра. Ту нађе једнога старца од сто година, па му рече: „Добар вече, стари мој оче! дај ми шта да поједем, друкчије умријећу од глади!" „Но," говори старац у себи, „да ме није оцем звао, већ се не би бројио међу живе људе; сад срећа за њега, да ми није рекао како друкчије." За тијем му старац донесе вечеру. Докле је младић ио, говорио је старац у себи овако : „Ја бих га свакако морао убити, али ми га је некако жао, јер рекао бих да .је вриједан, дакле нек живи, па ко зна, можда би ми могао када повратити љубав. Кушаћу га, па ако видим, да је вриједан да живе — нека живе; ако пак није вриједан, лако ћу га шундрати." ГГошто је младић поио, што му је старац дао, говори овај: „Видиш, синко, ово ти је по вунта крува, по вунта уља, по вунта дувана и по бремена дрва; овијем ћеш бити цијелу

по нарави со разликуЈемо, о што дакле и оног лажног пренемагања: да се бар држимо књижевне заједнице! Сваком своје. Обе књижевности, и српска и хрватска, набујале су већ тако -— а временом ће још већма — да свака може за себе постојати. Одважимо се једаред и рецимо искрено: сваком своје, па ћемо се и боље слагати, јер ћемо на чисто бити „с мојим и твојим". Те две заменице не треба да бркамо никако: чист рачун, право иријатељство. Што напише Хрват, то улази у хрватску књижевност, што пак напише Србин, то улази у српску књижевност. Међа треба да је јасно опредељена и да се савесно поштује. Нека Хрвати буду уверени, да смо се ми Срби и до сад тога држали и да нисмо никад прегазили ту опредељену и јасну међу. Што пак нисмо дозволили да нам се рођена својина „прешанжира" у туђ табор — то се бар даје појмити. Зар се може коме замерити, кад чува себе и своје? (Наставиће се.) Милан Савић.

ИЛИ ВИЛА И ЦАРЕВ СИН. :а из горње крајине. И.НИРА КРАСИИА. ноћ вани на стражи. Ложи дрва, једи и пуши. Али не смијеш никуда погледати, већ преда се; јер ако друкчије погледиш, зло по те, већ нећеш онда живети." Младић узме све то, што му је старац дао. и обећа, да ће учинити како му је речено. „Тако сад хајде," вели старац, „и добро пази да чиниш, што сам ти рекао — знаш, већ један живот имаш!" Младић отиде на стражу, наложи ватру, пуши по мало, а кад и кад поједе комадић крува, па једнако гледа преда се. На један пут се зачу некаква вика, почне се нешто залијетати и стаде звоњети и плакати. Али ои не гледа никуда већ преда се. По том чује он из далека, како ланци звоне и с великом се брзином к њему примичу. Ето их све блгоке и ближе, и већ као да ће на њега пасти. Али он не гледа никуда већ преда се. У том поче зора пуцати, а он иде старцу. „Но, синко, како је било, јеси ли шта триио?" упита га старац. „Богме, оче, више сам га трпио, него што може чоек да помисли; али сам се свакако чврсто држао твоје заповједи: вавијек сам гледао преда се." Тада му рече старац: „Ја сам знао, да си ти добар и вриједан младић; али још нијеси зготовио -све ; то је тек почетак твојијех мука. Ову другу вечер да му свакога по вунт, што му је прву вечер дао по по вунта, и препоручи му добро