Стражилово

957

СТРАЖИЛОВО

а она? Што је она тако бледа, тако сетиа, та удаје се, па шта ће још? Зар има за девојку и друге радости? . . . Па је ли све весело? Ах, није, није! . . . Већ се свати купе, већ се чује она стара срнска сватовска песма: „Одби се бисер грана од јоргована..." Време је, да се полази. — И свати сви весели пођоше путем у цркву . . . * * * У тамној собици Драгињиној седи млад један човек па се са Драгиљом тихо разговара. — Онда ја рањен паднем, но како нисам био јако рањен, наумим да устанем и да побегнем до наших. Била је магла. Јурпем онако кроз дим и пушчана зрна, не знајући ни сам, куда Летим. Тек кад сам се обазрео, видим, да сам усред логора турског. »Ха, ђаурин!« повикаше они и зграбише ме. Погледам око себе, па видим, да се налазим међу аскерима, а не међу башибозуцима. То ми беше милије. Надао сам се још спасу. Па тако и би! — После четир пет дана будем са осталим робљем испраћен у Сарајево. Ту сам, сејо, робовао досада. Не треба да ти причам патње, које сам тамо ноднео! — Када су мењали робље, будем и ја промењен! Хвала богу, кад сам ту! Немој много тужити, Бог је хтео да нашу мајку узме к себи, — али сам ти ја још ту! Тако је причао брат сестри, а уз то ју је нежно грлио. — Ах, брате, брате! — Утеши се — Не, никада, — ах ти не знаш! — Шта ? Шта? — Мили брате, узданицо моја, та ти знаш, како те ја волем, ти знаш, да бих ја без тебе умрла, пресвисла, па ипак бих волела, да се ниси вратио, — да, ја бих волела, та да си тамо погинуо, не би можда знао — Сестро ? — Она се — Шта, доврши — Удаје . . . — Ко? —цикну Драгољуб. — Анка! — Ох! — Драгољуб се грчевито ухвати за срце, очи му се засветлише, и он се блесасто поче смејати. Сестра му притрча, обгрли га, стане плакати, али Драгољуб оста непомичан. — Брате, брате ... ах, шта сам учинила! јецала је бедна сестра. — Две, три колајне . . . рат . . . слобода. . . мајко, слобода Србима ... еј клетва, клетва! једва је мрмљао Драгољуб као у сну, а кандиоце нред иконом св. Арханђела пуцкало је, као да је и оно делило ову ужасну тугу! . . . — Та зар она! Она, Анка! . . . Ха, ха, ха! . . . Издаде — па се брзо трже и скочи. — Кад се венчала? — Сад се баш венчава! — Сад?! — И сав се згрози. — Брате! — Шта, сејо? — Божја је вол>а! — Божја? . . . Да, да . . . божја, божја! и журно метну шешир на главу, узе палицу и појури напоље из собе. — Камо, мили брате? — Идем Анки у сватове! — на одјури као бесан, а сестра му оста непомична, бледа и укочена, јер не знађаше, шта да чини, а савест је корила, што то баш сада брату да каже ! Она је знала за силну љубав свога брата, она је знала и њу је то пекло, јер је и слутила, шта ће најзад бити! Клекла је и молила се богу . . . * * * Црква К....ска пуна је веселих сватова. Светислав је блажен, он је сретан, јер је добио благо пуковника Николе, а са благом и његову јединицу. Пуковник Никола се умундурио, задео у рупицу светлог дугмета рузмарин па се радосно смеши. Попа венчава. »Исаије ликуј« . . . II свечаност се сврши. Сватови чекају младенце, да их пропусте напред. За младенцима кум, старојко и остали. Нред црквом већ се чу и с/вирка, па и гајдаш поче свирати: „Одби се бисер грана, од јоргована . .." Али се зауставише за један тренут. На црквеним се вратима указа лик са пуном брадом, у блузи и шајкачи, са три ратна одличја на прсима. Тај је лик више био сен, него човек, — наслонио се па црквена врата, па као да покушава да се нрибере, да се расвести . . . Па погледај му лице! . . . Грозно! . . . Сватови све ближе излазу. Па између свих весељака у том красном друштву наједанпут грмну глас као звук трубе страшнога суда, те утрну у свакога срце.