Стражилово

963

СТРАЖИЛОВО

964

— Ах да, он је ваш зет, али је у исто време и убица ваше кћери! — Зликовче! —-рикну пуковник. — Како се усуђујеш тако што тврдити, када ти нож у руци сведочи, што и ја велим: ти си убица! . . . — Ја! Ха, ха, ха! . . . — Оче! — ћути!.. . — Оче, јесте, онај је човек мислио и хтео да ме отрује. — Не верујем! . . . — Веруј . . . — Не! — одговори кратко пуковник. — Окружни доктор! •—• јави слуга. И у собу уђе повисок, озбиљан човек, на лицу му се видило, да је човек зрео и трезвен. — Ах, ево доктора! — Добро вече! — Молим, ево ове чанте, шта је могло бити у њој ? Реците! — пружи доктору чашу са ужасним изразом пуковник Никола. Доктор узе чашу и довољно му беше да је само омирише и погледа, те одмах рекне: — Ово је отров! . . . На један миг пуковников већ су слуге отрчале по жандарме. Није прошло пи пет минута, а два су жандарма пратили Светислава. * & Прошло је нет-шест дана, од како је један спровод прошао крај куће пуковникове. На

У С П 0 м Е Н Ј№® 0 знат° је, да је Саксонска једна од најнастањенијих држава. Села, истина, нису голема, али су тако рећи једно уз друго. Учитељски је семинар Дражђански у предграђу Фридрихштату, ван вароши. Кадгод смо дакле имали предавање до 11 сати, већином смо одлазили на пиво —- наравно пешице — у прво село. А ово је тако близу, да смо до ручка и отишли, тамо седили и одморили се, па и вратили се, а све полако и на тенани. Него и на тој прузи наиђосмо на споменик из прошлих година, који не могу а да не споменем. Од прилике на половини тога пута виде се остатци од шанчева, које су Пруси год. 1866. нодигли у намери, да бомбардују на Дражђане. До тога на срећу није дошло. Улазак Пруса у Саксонску престб-

прозору је била и А нка, одевена у црно; та постала је — удовица! Светислав је у очајању у тамници умро, јер су му ужасна дела његова сазнали и суду саошнтили. Љегова играчица, која га је у Бечу залудила, уништила и упропастила, утешила се тиме, што је нашла себи другу нову жртву, другог, новог милосника. VII. Шест месеци је прошло од оног дана, када је Светислав сарањен. После тих шест месеци исти је онај стари црквењак помагао пони нри венчању Драгољубовом са оарепљеном и срећном Анком. Господин Никола је јако оседио, спао, постао је нежан, и сада је мирно очекивао, да се сврши овај чин, те да види, да је дело своје колико толико поправио! Свирац је и овај пут дочекао сватове пред црквом, па је исту ону лепу милу и праву српску песму удесио: „Одби се бисер грана од јоргована. .." Кад је иосле три године Бранко Б. свриуо у К. и походио друга свог Драгољуба, извео је пуковиик преда-њ унуче своје, да га у руку пољуби а Драгољуб му се није умео доста да нахвали, како је срећан и задовољан уза своју Анку. Е С Н-УТА. ницу буди у народу најцрњу успомену. Опазио сам, да Саксонци и Хановеранци мрзе на Прусе, као на своје крвпике. За сваким нруским војником раздражено ће прогунђати: „<1ег ргешкиеће НипсП" Према овом путу дакле лако је- увидити, да нам није требало напора и муке, па да из Будишина отпешачимо до првог српско-лужичког села. У Саксонској је за пешаке лепа згода, што се у сваком готово селу мозке разгалити чапгом добра, свезка пива. Каогод што у нашим крајевима нема готово села без крчме, тако га ни тамо нема без пиваре. А пиво је свуда без разлике изврсно. Тога дана беше запара. И ако дакле не имадосмо много до села, жега нас беше савладала. ПТта смо дакле и могли пре свега учинити, него да потражимо који гутљај Гамбриновог проналаска, што освежава. Ту мало оданусмо.