Стражилово

1101

СТРАЖИЛОВО

1102

Полети оро с висине неба, Уграби доље све што му треба, Вине се, гракне и крида стреса, Свему живоме пр'јети с небеса. Деан даље све ватреније прориче непобједимост Црне Горе. Станко му вели, да је то незнање ил пуста нада. Деан. Ко друкче мисли, тај се препада! Станко. Млечић је мудар а силни новац! Деан. Наш је књаз Иво чист Црногорад! Станко. Ти збиља мислиш остати, кнеже? Деан. Остат' да како, погани бјеже! Станко још уздржава гњев, и справља Деана у Жабљак, да каже, да ће он нтјутра стићи, јер му још није војска дошла, али да Иву ни слова не каже о њиховом збору. Али Деан не може га тако оставити: тражи заноснијем говором да му улије вјеру у будућност Црне Горе, у њену снагу, у њену непобједимост. Станко му одвраћа, да је Иво остара а -ђорђе да је слаб, па да ће за њим сва земља поћи. Деан. А ђе то млади Црнојевићу?

Станко. Управо, старче, к Отмановићу! Деан (за себе.) Ух, злога пута! Удеса злога! За књаза Ива, владара мога! . . . Ух, стида, срама! жалосни старче! С твога огњишта издајство заче! (Послије дугог ћутања гласно.) Што је суђено — збити се мора! Црнојевићи! Црна је Гора И наша, људи! Спахилук није Вашега дома и фамилије! . . . Ако штујемо у лице ваше Мале фењере уз сунце наше, Мираз нијесмо ми Црногорци, Но мученици, крвави борци! . . . Вјерни смо Богу, дому, слободи И књазу Иву, главном војводи! . . . Станко. Ја имам киту посљедовача, Моја ће страна бит', кнеже, јача ! . Деан. С тобом ће синко црн камен бити! С твојом се китом ти застидити! У тој је кити све пропалица И скитач, блудник и варалица! (Наетавиће се.)

Г

V

1и 1 ТсГ",-:-;, '

© е т,

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ.

(Наставак.)

Ваља наа -еад прећи на тако звану „накладу", на књиге. које поједиии подузимачи издају на свет. У Србији је та ствар доведена већ у неки ред; тамо су и редовни комисијонари, који међ народ протурују књижевна дела. И у нас је дошло то у неку систему, али само што се тиче календара; остале књиге морају књижарски агенти народу управо да натурују. А шта се таквом приликом народу нуди? Статистичар, који ће кад тад имати и књиге да региструје, махаће чудновато главом, кад им почне да бележи наслове. Почнимо с књигом, која највећма улази у народ, са календаром. Бог свети може само да запамти она разна, чудновата имена, која под видом календарским улазе у свет. Осим „Орла" и „Годишњака" ни један календар није ни близу оно, што би требао да је. У њему су осим црвеног табака обично песме, које народ и тако већ зна на памет, и још неке

глупаве анекдоте, које народ и не разуме. Све те ствари пак-штамнане су већ давно на другим местима, те се као повамиирени дуси појављују од времена до времена у књизи, која је у првом реду позвана, да народу каже што ново, ваљано и наметно. Издавачи се извињују тиме, што за јефтину цену не могу штампати енохалне чланке. Али такве чланке нико и не тражи у календару, него тражи лако нојмљиве, а издавачу би служило на дику, кад и тако црвеном табаку мора да дода и који са поучним и забавним садржајем — да те испуни чланцима, који имају вредности. Но и осталим крвигама имало би се много и много замерити. Пре свега, а и то је знак времена, не може ваљана књига да иађе накладника. Писац, ако је рад, да му дело угледа света, мора га издати или о свом трошку или га бадава уступити ком накладнику. У првом случају утрошио је у дело не