Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Т З А 8АВАВУ, ИШШ Ш ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 37,

У НОВОМ САДУ 11. СЕПТЕМБРА 1886.

ГОД. II.

Д У Г А.

ад угледам дугу, помислим на сеое, И сетим се дана из прошлости бајне; Кад угледам дугу, помислим иа тебе, И сетим се наше среће малотрајне, Кад се заволесмо, Иа се зажелесмо. Ено, гледај само, како часом сине И небеса нлава дивотом украси, Шарени се мало, па одједном мине, Нестане јој лица, сјај јој се погаси. Тако је и с нама И са милинама.

Некад нам је љубав сијала и расла, Као дуга шарна, кад се небом шири, Док није до сласти заносних порасла, А носле и живот и страст се умири. Бујности неста А љубав преста. И ја те сад гледам равнодушно тако, Као да те досад никад не познавах, А живот ми вене потихо, полако, К'о дуга, кад с плава неба ишчезава: За мало сине, За навек мине. ]$л. М. Јовановић.

■ а две недеље после тога седио Је трговац Мостић у својој соби у великој кожној наслоњачи. Тога дана није никуда излазио, јер се нешто није добро осећао. Крај њега је седила кћи му Ивана и брижљиво му је обвијала колена великом топлом марамом. »Хвала ти, дете моје, тако ће бити сасвим добро. А сад ходи, седи крај мене, да се разговарамо«, рече и помилова је својом слабуњавом руком по свионој коси. Она ћутећи принесе ближе малу ниску столицу па седне чело његових ногу. »Јеси ли добро размислила о свему, што сам ти синоћ говорио?« »Јесам«, прошапта она. »Па шта имаш да ми кажеш?« На његову руку кану крупна суза. «Је ли то сав одговор?« упита и показа

ПОД ОБРАЗИНОМ. • приповетка. НАПИСАЛА МИЈ1ЕВА СИМИЋА. (Наставак.) јој сузу на руци

То онда толико значи, да мој предлог не усвајаш«. Она се диже, обви му руке око врата па завапи кроз плач: »Не могу«. »Имаш ли ти права, основана разлога за то?« »0, и сувише. Реци ми, зар би ти могао хтети, да се ја удам за човека, кога не трпим, који ми је несносан? Та помисли само, како је ружан.« »То се теби сад чипи; али касније ћеш се навићи на њега. Петровић је човек озбиљан, имућан, вредан, није ни престарио, а ти си му јако омилила. Сад, што није леп — но, то тек није његова кривица.« »То је истина; али није ни моја кривица, што ја не могу да га трпим.«