Стражилово

1339

СТРАЖИЛОВО

1340

— Хм! не бих марио ни за лаковане ципеле додавао је с оном величином душа, која је обично у свију заљубљених. Читање издања господина Вгевкиег-а улевало му наде, да може бити различитог чепања. Али госаођица Јадвига не само да га. није чепала већ — ко би разумео женске! ? — гледала у њега, као да гледа у плот, у мачку, тањир или што друго. Мучио се сиромах свакојако, да сврати њену пажњу на себе. Често је мислио у себи, везујући око врата пошу нечувене боје или облачећи чакшире с баснословним шарама: „Но данас ће те зацело погледати!" Сам Срул, кад му донесе ново одело, говорио је: Но, у таквим чакширама можете, с опроштењем, ићи грофовској кћери." Заман. Дође на обед; уђе госпођица Јадвига поносита, невииа и чиста као каква краљевна; зашушти сукња са свима борама, што се даду замислити: седне, узме нежним прстићима кашику, па ни да погледи. — Зар она не зна, шта то мене стаје — премишљао је у очајању Золзикјевич. Онет није губио наде. „Да је само постати подревизор!" — мислио је — човек не би никад ни излазио из двора. Од подревизора до ревизора није далеко! Човек би имао новотичанку бричку, пар коња, онда би она већ, ако не више што, а оно бар стисла руку испод стола . . . Господин се Золзикјевич захукао још даље у неизмерне конзеквенције тога стискања руке, но ми нећемо да одајемо те мисли, као најскривеније тајне његова срца. Еако је природа богато одарила тога господина Золзикјевича, види се и отуд, што се лако поред идеалног чуства према госпођици Јадвизи, које је у осталом одговарало аристократским својствима тога младића, сместило још и оно апетитично чуство према Репиној. Истина, да је Репина била, што но кажу, лепа жена, ал зато опет не би тај Глупиначки Дон Хуан толико облетао око ње, да га није раздражила необична и кажњива упорност те жене. Проста жена опире се и то коме? — њему, то је госнодину Золзикјевичу изгледало тако дрско а у исти мах и нечувено, да Репина није само стекла у његовим очима драж забрањенога воћа, него је још наумио, дајенаучинамети, као што је и заслужила. „Збитије" са гаровом још га већма утврдило у тој намери. Добро је знао, да ће жртва да се брани, зато је и измислио онај добровољни уговор између Репе и кнеза, који је, бар привидно, предао му Репу и целу његову породицу, на милост и иемилост. Ал Репина, и после оног случаја у скупштини, мишљаше, да још није све пролало. Сутра-дан била недеља, те је наумила да иде као обично на службу у Дангубовце и уз иут да се посаветује са свеште-

ником. Било је два попа : парох, каноник Уљановски био је већ тако стар, да су му од старости искочиле очи као у рибе а глава се љуљала и тамо и амо; зато и није мислила Репина да иде к њему, већ викару Чижику, који је био врло побожан и разборит човек, те је могао и да је лепо посаветује и да је утеши. Хтела је Репина да пође раније, да се још пре службе разговори са попом Чижиком, али је морала да посвршује и свој и мужевљев посао, јер јој муж седио у свињцу; док је спремила колебу, док је дала коњу, свињама и крави, док је скувала ручак и однела Репи у свињац, сунце је било већ високо одскочило, рачунала је сад и сама, да неће пре службе стићи. Кад је стигла, служба се већ у велико почела. На гробљу седиле жене у зеленим зубунима и на врат на нос облачиле ципеле, које су дотле у рукама носиле. Тако учинила и Репииа, па онда одмах у цркву. Ваш поп Чижик држао придику а каноник седио под баретом на столици до олтара и избуљио очи, тресући главом по своме обичају. Било је после еванђелија и поп Чижик је, не знам зашто, говорио о средњевечној јереси катарској и тумачио своме стаду, како да сматра и ту јерес и булу Ех з1;егсоге, против ње управљену. После је врло речито и с најдубљим уверењем опомињао своје овчице, да, као прости, ништи духом, као птице небеске и Богу мили, не слушају разне надри-мудраце и у опште људе заслепљене охолошћу сатанском, који сеју кукољ место ишенице а жњеће сузе и грех. Ту је мимогред споменуо Еондиљака, Волтера, Русо-а и Охоровича, ие правећи међу тим људима никакове разлике а затим је подробно описивао разне муке, што ће да трпе грешници на ономе свету. У Репину као да се неки други дух уселио, јер ма да није ништа разумела. шта иоп Чижик говори, опет је у себи помислила: „мора да лепо говори, кад тако виче, да се сав ознојио а људи тако тешко уздишу, као да ће намах издахнути. Кад се придика свршила, ночела је велика служба. 0, молила се Ренина, молила се сиротица, као никад у животу, али је уједно и осећала, да јој је све лакше и лакше на срцу. Наступио свечани тренутак. Декан, бео као голуб, узео пресвети сакраменат из цимборија и држећи уздрхталим рукама монстранцију као сунце пред лицем, стајао неко време с затвореним очима и погнутом главом, као да хоће, да се сабере, док најзад пе запева: „Пред великим сакраментом!" а на то захори одговор из стотине грла. Песма се разлегала, да се прозори затресли, забрујаше оргуље, зазвонише звонца и звона; пред црквом ударао бубањ, из кадијонице се дизао плаветни дим а сунце засијало па осветлило дугиним бојама