Стражилово

1365

доиста ништа не знате, започе он своју приповетку овако: Код мене је једно време у радњи био неки момак, који је у заиату био тако вешт, да му није било пара, поштен, како се само може замислити, али пијаница на сву меру. Бивало је, да ио два три дана није ни завирио у радионицу. Али сам му ја гледао кроз прсте, јер је своју дангубу свагда накнадио. Једног дана дође вам он мени, каже ми, дајенаумио да остави занат, јер види, да то није за њега, и да ће покушати, да се погоди у каквој гостионици за послужитеља. Што је рекао, то је и учииио. Али зашто му се ни то није свидило, не знам, доста то, да сам чуо, да је он и то напустио, и да се иогодио за иослужитеља у приватној кући. Прошло је било готово година дана од оно доба, како је отишао од мене, а ја га никад нисам видио. Једно вече, било је већ прилично каспо, закуца неко на мој нрозор. Ириђем прозору, отворим га, кад али пред кућом стоји баш главом он. Откуд ти, Лазаре, иа у ово доба? запитам га изненађено. Али ме он замоли, да му отворим врата, да уђе, јер те ноћи мора путовати, а пре но што пође, хоће да ми каже неку тајну, и рече, да удесим, да будемо сами. Ја учиним, што је хтео, и кад смо нас двојица седили сами једно уз друго, поче ми он приповедати неке чудновате ствари. У последње време, вели, служио је код иеког богатог трговца, коме је име Јован Петровић. Једног дана обеди га господар, да му је украо златан џсппи сахат са ланцем, а он,вели, није га ни видио. а камо ли да гаје украо. Бадава је он то господару говорио, бадава се заклип.ао, господар му не хтеде веровати, већ га стаде грдити на сву меру, п поче му иретити полицијом. И најпосле је и дошло дотле, да су Лазу хтели затворити. Али баш тога даиа пронађе се прави крадљивац. Кад је то Лаза видио, тек онда је ночео беснити. Бадава га је госнодар нудио тромесечном платом у име отштете за увређену част, он није хтео за то ни да чује. Узео је онолико, колико му је припадало, али у себи се још оног часа заверио, да ће му се осветити. Јер, вели, увидио је, да му господар баш не држи много на поштење, како је већ многе био преварио. Носле тога, говорио ми је он даље, оде једном у гостионицу, где је пре служио, јер је тамо у служби био неки његов друг, који му рече, да је баш у тај мах био у гостионици његов бивши господар, код неког страица госта, са којим већ два дана ненгго шурује. Када му Лаза рече, да би волио чути,

шта њих двоје говоре, рекао му је друг, да то може врло лако ностићи, јер из њихове собе воде врата у једну собу, која је у тај мах била празна, и да се, кад се ухо наслоии на кључаницу, лепо чује свака реч, што они говоре. Он је, каже, и сам пробао прислушкивати, али како он само мало зна српски, није разумео, шта они говоре, али да је нешто тајно, то стоји. Чим је Лаза то чуо, оде одмах у собу, камо га је друг упутио, наслопи ухо на кључаницу, и крај свега, што су његов бивши господар и тај странац тихо говорили, могао је разабрати толико, како је Петровић казивао, да му радња тако траљаво стоји, да би за два месеца морао насти, кад се не би ма на који начин помогао. А као најлакши начин за тај посао пронашао је, да се богато ожени. Он је, вели, већ одавиа осетио, да се старом Мостићу врло допао, јер је старац од увек мислио, да је ои богат, и једног дана му је и рекао, да би му с драге воље дао своју кћер, само да ова није заволила пеког Радивоја Радића. Чим је, вели, оп то чуо, памислио је, да то двоје драгих омрази и растави, на пошто та богата насљедница буде слободна, да је одмах у оца запроси, јер је био сигуран, да ће му је дати. Што је рекао, то је и учинио. Процуњао је, да Радићу није познат рукопис госпођице Иване, па онда у име њено напише једно писмо Радићу, у коме му она бајаги вели, да је нашла за добро, да њега напусти, па да се уда за Петровића, јер је исти материјално добро осигуран, и да је то уједно и давпашња жеља њеног оца. И нада се, да ће бити срећна. Најпосле моли га, да им више не дође у кућу, и кад је где сретне, да је и не поздрави. То је отприлике садржај тога писма. А госпођици Ивани је опет поручио у име Радићево, да се слободно удаје, јер је он неће узети. Када је после тога видио, да је у свом нитковском послу успео, оде Мостићу и заироси му кћер. Како је он Мостићу већ одавно био у вољи, обећа му овај кћер зацело, само, вели, мора мало причекати, док му кћи заборави па своју љубав. Најпосле је том странцу рекао, да ће одмах, чим се ожени, узети невестин мираз, платиће њему, што му дугује, па ће онда једног лепог дана оставити и своју младу и задужену трговину и сгругнути у свет. Докле је год то говорио, вели Лаза, да се још смејао, и радовао, што ће богатог Мостића преварити. Чим је Лаза то чуо, одмах је смислио, да ће му се најбоље осветити тиме, ако му ту злу намеру поквари. Зато је дошао мени, и замо-