Стражилово

СТРАЖШОВО

*У, таж? IIЖЊ1Ж1ВН©«

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 40.

У НОВОМ САДУ 2. ОКТОБРА 1886.

ГОД. II.

Остави ме, остави ме, мене снета мори туга, У тој тузи ја се молим и за друга и недруга. У нраштању, у милости моја душа сад ужива, Моје срце раздрагано најмилије снове снива: Порабоћен дух човечји отрг'о се разних чуда, Нестало је ружних страсти н сурових нредрасуда. Хармонично и спокојно, као шумор у самоћи, Живот тече своме крају у пределе тавне ноћи. Храм љубави и чистоће високо се небу диже, И у п.ему сваки обред девичанством светим дише 12. Сеитембра 1886. г.

А народи загрљени удружене химне плету, Они химном братство славе и слободу славе свету. К'о пространо сиње море од спокојства и милине, Рајска љубав понлавила древне горе и долине. Стари Едем васкрснуо на усладу људског рода, Ал у њему, као пређе, забрањеног нема плода. Остави ме, остави ме, мене света мори туга, У тој тузи ја се молим и за друга и недруга: Јер када се из сна тргнем, ја не могу ббле крити, Страшно ћу се засмејати — и оиет ћу тужап бити. Војислав.

К А П Е Т А Н. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА С. ЂУРИЧИЕА. I. Еазанској улици у Петрограду, у кући м'ИОд бр. X., у собици сироте једне шва-

ље Српкиње, скупило сс неколико Срба. Сви су занемили, сви се скаменили нред страшиим и трагичним призором: пред њима је ле"жало мртво тело капетана Б. Капетан је .лежао на сламњачи, у којој већ ни сламе није било, на себи је имао старо војничко одело без енолета, нанталоне су му биле од разних конаца, па чак и канапа, тако искрпљене, да се на њима ни боја није познати могла. Лице му је било борама искажано "а очи му. тако јако у главу упале, да су наличиле на две празне јаме. Био је мало ћелав и јако просед, али се видило, да су те седе власи пре времена дошле и да су то трагови беде и невоље; а неприродно упале очи његове давале су му лицу тако тужан израз, да је тешко наћи срце, које при погледу иа њих не би задрхтало. Сиромах канетап! — сиромах Србин! говорио је не-

престано кроз плач млад један Херцеговац, који је с нама ту у друштву био. Он је тек пре. неколико дана дошао био у Русију и капетанова га је смрт тако потресла, да је наумио одмах сутрадан вратити се, откуда је и дошао. Мислио је, да су Руси криви капетановој нес^ ећи. Сиротица шваља донела нам је чај. Ко зна, можда је и последњу своју кошуљу за тај чај продала, да угости љ.уде, што су дошли да одаду последњу почаст несретном капетану, који је у овој светској борби малаксао па су га немилостивом руком одбацили сви слојеви друштва, и само му је та шваља била до гроба једини верни друг, који је до последњег часа веровао, да капетан јонг није пропао, да је још у стању из блата се извући и њу међ л.уде извести. А сад?! Сад је видила све своје наде закопане; сад се ни она никада из блата извући иеће, сад је пропала. Свакога је од пас редом чајем нудила и сваки је нонуду ири-