Стражилово

1443

СТРАЖИЛОБО

1444

ПИСМА 0 СРПСК0-БУГАРСКОМ РАТУ. г—џ к. х. ПИШЕ ДАНИЛО НЕДЕЉКОВИТ).

П И С М О II. 3. 13. Јунија 1886. год. Поштована госиођо, На заврпше речи у моме прошлом писму ви ми одговористе р.ечима Гетеовог Фауста: 0, с1ав8 <1ет Мешсћеп пјсћ(;8 УоПкоттпев -тгс!, етрАпЛ' јсћ тхп. Хтедосте то да примените и на човечанство и па Српство, јер као да сте предвиђали, чиме ћу ово писмо да почнем. Хтедосте тим речима да извините много штошта, што се у нас догађа. У начелу се, госпођо, слажемо, у нојединостима не. Савршенства нема нигде. Тако ми држимо. Али и ако нема савршенства потпуна, приближна га може бити, само треба на томе радити. Горње речи Фаустове, изгледа мени бар, не дају се применити у исти мах и на човечанство и на Српство са истом намером, са којом ви то учинисте. Човечанство иде све ближе савршенству, Српство иде све даље од савршенства. Човечанство може у извесним приликама много штошта и да изгуби, па се опет или врло мало или нимало не нримећује; Српство не треба ништа да изгуби, јер се дубоко, предубоко осети сваки губитак. Човечанство мора нанредовати у најгорим приликама оиет, ма у коме делу свом, ма у коме народу. Сриство мора напредовати само у себи целоме. Пође ли и даље као данас, Српства неће бити, неће му се знати ни спомена, а човечанства ће онет бити, и онет ће ићи напред. Српство може пропасти услед своје небриге и нерада, пропаст човечанства стоји у јачој руци. Човечанство ради.за себе,' јер му делови поједини раде и за себе па и за њега. Сриство не ради ни за себе, ни за другог, као што треба. За човечанство ра1,ити као што треба, не може, јер му самом није живот сигуран. Осигурајмо прво Српство, радимо на његовом усаврнгавању бар донде искључиво, докле не дође време, када ћемо моћи са успехом радити за целокупно човечанство. Не заборавнмо напослетку, да усавршавајући ирво Српство, усавршавамо у неколико и човечанство. Обратно од овога не може бити. Али опростите ми, ја сам отишао далеко. Заборавио сам, да сте ви хтели, да вам приповедам о српско-бугарском рату. Дали има какве везе међу мојим горњим речима и српско-бугарским ратом? Појим се, госпођо, да ту везу нећете моћи као гито треба ухватити. Збиља! Хвала вам на бризи за ме. Велите да

„не можете ни да замислите, да се више не видимо," т. ј. после будућих догађаја. 0 будућности, у овом смислу, говорити, чудно је. „То би било ужасно", велите ви. Али је тек могуће. Пустите само, да ум надјача срце, и видићете, да је то нешто најмогућније. Истога дана око осам часова у вече стигосмо из Београда у Ниш. Са станице се упутисмо у логор испод Горице. Време је било веома хладно и влажно. Од одела све, што имадосмо, беше на нама. Неки одоше да траже дрва. Ја тада још бејах иежан готован, те очекивах, да други донесу дрва и наложе ватре. Но и ватра беше слаба помоћ. Ако сам јој се окренуо лицем, зебла су ми леђа, и обратно. Напослетку заспим, али нисам дуго сиавао. У спу сам дошао врло близу ватре, те сам се готово испекао, али опет не смедох отићи од ње. Једва дочеках зору, те се охрабрих. Нови дан донесе ми нове срчаности. Сутрадан пређосмо на десну обалу Нишавину и улогорисмо се код села Медошевца. Но и овде не беше много боље. Да нисмо у скупу, мучно би се издржало. Али има и веселих тренутака, Једном се упутисмо у Ниш. Превозећи се преко Нишаве умало се не изврнусмо. Воде у чамцу беше до чланака. Није ни чудо. Помислите само, какви вештаци управљаху чамцем, кад сам и ја ту био тако важна личност, да се и мој савет о крмљењу и веслању слушао. Прешавши на другу страну паиђосмо на грдно блато, нераван пут. Клизању, падању, смејању не би краја. У таквом расположењу дођосмо до циганске махале. Мишљах, да сам у Африци. Црни Цигани са чалмама. Циганке у шалварама. Куће изгледају као колебе, понајвише су исплетене, блатом оленљене, а сламом покривене. Цигани нас посматрају бојажљиво. У један мах зачусмо кукање. Гадознали нођосмо за гласом и шта видисмо ? Код једне колебе читава гомила Цигана. И мушко и женско, и старо и младо плаче. У средини седе две жене, а један човек лежи. Главу метнуо жени у крило па плаче у глас. Друга му жена глади косу. Запитасмо их, зашто плачу? Одговоршпе: зато, пгго тај, што лежи, мора у војску. Војска, војска — понових ја у себи. И нехотице помислисмо: зар је та војска баш тако страшна, зар смо ми војници тако одвратни ? У тим мислима пођосмо. Спазих једио лепо Циганче и зов-