Стражилово

1545

ОТРАЖИЛОВО

1546

ни, на таквом месту, у таквом бурном времену : обузму човека суморне мисли. -» Г' Далеко су мила мес та; г п Нролетише сретни д ани! А време се кандагвдри чС/ И са.м спомехг да сахрани.. (Владислав.) Као какав нокајник погнух главу на груди и истински сам молио у себи за онроштај све оне, којима сам што и нехотице на жао учинио, јер сам полазио у ту!>у земљу, у онакве прилике, из којих нисам знао, да јш ћу се вратити. Више манасгира, па десној страни потока, на брду, лежи гробље, ограђено наслаганим камењем. У манасгирској згради је школа, но тада не имађаше учитеља. У све те просторије, у којима се ширила просвета, у којима је свештеник проповедао љубав и братство, улегла беше тада војска. У школи, где су малена деца учила се писму и читању, беше тада пуковски штаб. У ћелијама, где се стари калуђери сиремали, да народ уче и крепе, и где се одмараху уморни путници, сеђаху тада ашчије и кувари. У порти, где је искупљен народ слушао из уста свештеничких речи о својој прошлости, о својим прецима, разиграваху се тада коњи, а свугде и на сваком месту вика и звекет оружја. Свет ми се донао. Типови су лени. Високо чело, у мушких лепи брци, брада обријана, густе обрве. Одело је, као и у оних, што сам пређе споменуо. Жепске иосе и појас. То је од лима, челика, од чега ли, начињен као неки оклоп, који обухвата стомак и иде до кукова. 0 појасу на гајтану свака носи мален ножић за хлеб. Говор им је доста тешко разумети, нарочито кад УђУ У Дубљи разговор. Са својим садашњим стањем су задовољни. Знају, да су Срби, и воле, што су под Србијом, само се жале на велику порезу. Било је неколико изузетака, на којима се видило, да баш не уживају у српском имену. 0 грађанима Пиротским приповедају, да су то бугарске улизице, које би радије гледале у Пироту бугарско господство. Да су истину говорили, доцније се, на жалост, јасно видило. На Митров дан остависмо Расницу. Жао нам беше тога лепога села. Срдачно се опростимо са сељанима. Окитише нас цвећем. Понудише вином за срећна нута. Научисмо се једно на друго. Живљасмо као добри пријатељи. А добрим иријатељима тешко пада растанак. Село, у које нам беше одређено да идемо, звало се Добри дб, североисточно од Пирота. Кад дођосмо у Нирот, запитасмо, колико има до Доброг дола. Одговорише; два сахата. Почесмо се пењати па брда, а путу пигде краја. У дољи иза пас остаде с јсдпе

стране Пирот, с друге село Градашница, пред нама на вису црнило се село Пишор, а Добром долу ни трага ни гласа. Од Иирота поред Градашнице води такав кланац, да, кад би у њега улегла непријатељска војска, не би ниједан главе изнео. Кроз кланац тече Добродолска река. Иоред кланца, венцем брда, води пут у Добри дб. Врда су голема, сам камен. По камену, тек гдегде, израсле јеле. Гдегод сам дотле видио јеле, нигде не наиђох на густе гауме, него на појединЈ групе, по десетак петнаест јела у групи. Тај крај је чувен из прошлог рата за ослобођење и независност. Око свију споменутих села проливала се крв. На Нишору бегае једна од највећих битака за време другога рата. Ту је пао капетан Карановић, кога ђура Јакшић спомиње у приповетци „Капетанов гроб". Од сељана сам чуо, да су капетана ио свој прилици убили српски војници и то с тога, што је био врло строг старепшна. Турци му мртвом одсекоше главу и њихови се војници играху њоме, док им један од њихових официра није то забранио. Жена нека, која и данас живи у Нишору, украде главу капетанову и сакрије је нод постељу у својој соби, па је касније однесе у манастир св. ђурђа, код села Темске, где је сахранише заједно са телом. Темска је лепо село. Лежи на друму између Пирота и Књажевца. Околина је дивља. Манастир св. ђурђа лежи недалеко од села на левој обали речице Темске, која тече кроз село. По себи манастир није леп, но околина га чини леним. Поред самога манастира је гроб капетана Карановића. На хумци се издиже дрвен крст, кога официри подигоше „капетану Милутину Карановићу и осгалим јунацима, који живот положише за веру, књаза, слободу и независност домовине у бојевима на Нишору и Будим-делу 12. 13. 14 и 15. децембра 1877. године." Да су у овом крају били бојеви, познаје се још једино по томе, што се уз пут, нод каквим усамљеним дрветом наиђе на бео који каменит крст. Не умем, госпођо, да вам објасним осећање човеково у оном тренутку, када у пустињи, где не видите живе душе, где не чујете гласка људског, наиђете под каквим дрветом на гроб. Зелено грање закрилило надгробни споменик тих јадника. Колико има мајки, колико сестара, колико љуба, које плачу за сином, братом, мужем, и нлачу у толико више, што им не знају гроба, а њихове кости ено труну на оним врлетима, на оним гудурама! Гледах, госпођо, те гробове, на које је ретко ко и гледао, откако их заронише; гледах их, али признајем, да их не бих нк ја онако дуго посматрао, да нисам зпао, е у њима труиу они, који својим животом платише увећање Србије. Ваш н.