Стражилово

држе, да 11(з сретно изнети главу из рата, јср имају -— амајлију на грудима? Је ли могуће, да има још младих људи, који верују у разна привиђења и лшвот за — гробом ? . . . Из тих ме управо снова трже неки шушањ, погледах и видех, да сам помео пут: преда мном је било старинско гробље. Месечина обасјала мраморне плоче и крстове а на неколико корачаји пред собом угледах разгрнуту земљу и неки отвор: бејаше то старинска костурница; басамади истесани од мрамора водили су доле под земљу. На гробу ни крста ни сномена каква; извесно какав стар и знаменит гроб, на који су случајно копајући наишли. Ја — не знам зашто — али не размишљајући, са демонским неким задовољством и храброшћу, почех се, у глуво доба ноћи при бледој месечини, спуштати онако пијан у —- гроб! Ала ћу их — рекох — изненади ■ ти све скупа, кад им испричам историју свога истраживања, а онога, који буде посумњао, ухватићу за уши и довући у ово исто доба ноћи у овај исти гроб, у који се сада ја спуштам. . . Међутим бејах већ доле нод земљом; помрчина унутра јака; осетих хладан, гробни задах, застадох за часак, па стидећи се, да сам се уплашио, викнух громко: »Ако заиста има живота и за гробом, онда на ноге, мртви! Хоћу да проведем ову иоћ у вашем друштву. А кад се растанемо, узећу од најбољег беседпика вашег, за успомену, његову лобању!« Рекох и смело пођох напред; међутим се у помрчини на нешто саплетох тако јако, да сам се једва могао одр;кати на ногама а да пе паднем. Језа ме нека прође кроз цело тело а у исти мах учини ми се као да нека чудновата светлост обасја ову гробницу и ја пред собом угледах старински, од камена истесан, огроман мртвачки сандук. У исти мах учини ми се, као да се капак на сапдуку лагано диже и — нисам се преварио! — капак одиста са треском паде поред сандука а из сандука, теглећи се, лагано устаде огроман сув костур. Страпгаоје било погледати она суха, жута ребра, која си могао пребројати, оне разјапљепе вилице, оне празне дупље, у којима су некада биле очи. У сувим рукама држао је огроман мач.. . »Ти тражиш наше друштво, младићу! захори се из оних сувих ребара неки подземаљски глас — опрости! Нешто сам се ноћас сувише успавао!« Уместо одговораја пренеражен гледах, како оп лагано изађе из свог огромног каменог

мртвачког сандука и седе на њега. Вилице се понова на глави отворише. »Седи и чуј! — зазвучи некако тупо у гробу и он показа својим сухим кажипрстом на огромни камени капак свог мртвачког сандука. Пренеражен стадох и упрех очи у костур... »Опрости — продужи даље он — што ван мене за поћас нећеш имати више друштва. Све се комшије разишле којекуда, па и мене не би био затекао, да се случајно нисам успавао...« »А, ништа!« — хтедох учтиво рећи али ми се реч смрзну на уснама. »Ти си — нродужи костур — жељан, као што сам чуо, да ироведеш у нашем друштву те да чујеш извесно и по коју заиимљиву приповетку, па ми је баш жао, што нису и остали ту. . .« »А, хвала лепо! То јест иије нужда за ноћас!« — промуцах ја поправљајући се и попова ногледах устрашено на костур. Њему у место осмеха мало се искривише суве и жуте вилице. . . »А да видиш, мени је доста тешко без друштва! Толико векова има, како кости моје леже овде сарањене и таман научим језик једнога народа после неколико векова, кад се дигнем из гроба иоћу, затечем савршено други парод са другим обичајима и другим језиком, који не разумем. Нов свет умире, нови се гробови отеарају, нови се мртваци сарањују, ново друштво добијам, и тамап, као што рекох, изучим њихов језик, да се могу са њима споразумети, долази нов свет, нови нараштаји . . . и то вечито тако! Ту уздахну костур, па продужи: Ето ту, где је сад незнатна варошица, бејаше негда огромна варош: пресгоница најсилније државе и царевине у свету! На престолу те царевинеја сам седио! Нисам веровао у ништа, већ у своју силу и мач, који и сад ево држим у рукама. Погледај га добро, младићу! Много је праведних и неправедних живота он покосио а краљевска и царска су га уста са страхопоштовањем целивала. Па ето све прође као сан: историја само што је можда забележила златним и крупним словима моје име »Баше име?« —промуцах збуњен — Нека опрости ваше величанство« »Шта, ти га се не сећаш? А јеси ли видио опе силне споменике, који су у славу моју хиљадама радничких руку подигле »Споменике?« — запитах зачуђено. »Ништа, ништа, младићу!« — уздахну ко-