Стражилово

1717

СТРАЖИЛОВО

1718

— Видио сам баш такву, као да јој је из ока | испала. Суседима гракну срце, иа прискочише к њему. Крт и подскочи с оне краће ноге од радости, да .је нашао већ јуиицу. — А где сте је видили? — Пред подне на вашару. Суседи се скуњише као опарени. — Пред подне! — вели Крт. —А јунице нема тек од вечерас. — Од вечерас? А одакле вам нестаде ? — пита варошанин. Трнка у неприлици, да се не ода, како се заиили у крчми, одговори: — Тек што смо сврнули у крчму — И ја исплатио већ тридесет и три фориита, — упаде у реч Крт. Варошанин их измери погледом. — И алвалук сте попили? — Јесмо. — И био је добар, дакако! Сад идите, па тражите јуницу. Насмеја се варошанин и оде. Суседи хајд даље. Наиђу на неког сељака. Крт вели куму: — Питајте, куме, овога. Ваљда није нрост као онај. Трнка пита: Пријатељу, јесте ли видили гдегод какву јуницу? — Какву јуницу ? Жута је, но леђима бела, а на челу има звезду. Док смо се нас двојица око ње погађали, пестаде је. — Па ја знам, где је. Крт одахну, као да му паде камен с груди. Пређе сељаку, па да га скоро загрли од радости. ; — Знате, пријатељу? А где је? Кажите, пићемо алвалук. — - Ваша јуница или лежи или иде, ако не стоји. — Хајдмо, куме, — вели Крт, па повуче Трнку за хаљину. — Хајдмо, то су поганци. Смеју се иевољи других људи. Најпре човека нокраду, на га исмевају. Је ли то хришћански? Док се окренуо сељаку, а овај одмакао од њих. Окренуо се, на им норучује: — Само јој рогове тражите. Кад то нађете, као да сте нашли и јуницу. Кумови ћуте. Понда ће Крт номолити зуба: Куме, ми је не иађосмо. — П не ћемо, богме.

— Воже, боже, шта ће Ева? Што нисам повео и њу? Што пођох сам? Та, та ће ме убити! — Но, а моја? — Шта ваша? Али моја! О, ви не знате, какав језик има моја жена. — У моје је дугачак као Ивански дан. — Зар и ваша ? Хм, хм! — мисли Крт. — Ама у моје је подрезан. — А у моје зарезан. Знам, да га оштри од јутрос. Јадајући се тако један другом, иду по Мрханову. Не знају, шта ће од тешке невоље. На послетку ће Трнка: — Куме, хајдемо кнезу, да му јавимо. Кад је кнез, мора знати, шта се збива у његовој општини. — Хајдемо. Оду кнезу од вашара. А има и кнез за поље. Овај седи украј ватре. Још је у свечану руху. Али се не одмара. Пред њим прострт обојак, на крни опанке. Пита дошљаке: — Које добро? Да се нисте посвађали ? — Нисмо; гле јако, ми смокумови! — одговори Трнка. — Него дошли смо, да јавимо за пашу јуницу. Не знате ли ви, где је? Кнез се махну онанака, скиде наочаре с поса, па вели: — Откуд ја могу знати за вашу јуницу ? Нисам је ја држао за уже. Обојица се ночешаше иза ушију. Чудо им, да ни кнез не зна, где је њихова јуцица. Трнка плану на кнеза: — Па ви не знате, шта бива у вашој огштиии? — Лопов није дошао к меии на нријаву, да ће украсти вашу јуницу. А чија је од вас двојице? Крт одговори: — Та, кумова. На то Трнка: Није моја, већ ваша. — Е, није него! Ваша је била. — Ја сам примио иовце за њу. Мора бити ваша. — 11а дајте ми јуницу, кад сте примили новце. — Како ћу дати, кад је нема. — Дајте новце. - Дајте ви мени јуницу. Из руке у руку. — Куме, бог вас видио, како да вам дам јуиицу, кад је нисам од вас ни примио? — Кад сте ми дали новце, зацело сге је иримили. — Примио је нисам, само сам нлатио. — То сте ви, нријашко, узели мачку у џаку. А док сте се ногађали, неки добар братац је одвео, пресуди кнез, па се насмеја Кртовој невољи. Трпка је имао новце и био задовољан. Крт би се од срамоте завукао у мишију руиу.