Стражилово

42

СТРАЖИЛОВО

БР. 3.

Оцило ( узбуђено). Ко? Зарја? Колико сам пути, и-етина у себи, али и на јави и у сну, исповедио само њој љубав. Гедовно идем у цркву, да бих се што више за њу богу помолио. Њена ми је љубав служила као амајлија у свима мојим трговачким подузећима, уз њу не тражим више мираза, — та она ми је највећи мираз! — осим спрему, две хиљаде дуката и бунду; мени је главно она; што се тиче новаца, њих узимам тек да се не рекне: узео девојку без пара; газда Тривун је и онако богат, може му се, како веле. Ја бих — ја, ја! Ја бих — ја, ја! (Улази Сава, момак Тривунов.) Сава. Газда-Тривуне, траже вас неки људи? Тривун (љутито). Какви људи? Сава (себи). Сад, како да му кажем ? Молили су ме, да га како не наљутим. Беле: народна ће ствар нронасти. (Гласно.) Па људи неки, мирни онако. Тривум (љутито). Будало, ко те пита, јесу ли мирни, него: какви људи? Сава. Добри; — учтиво се разговарају . . . некакви депутати! Тривун (љутито). Ето га сад! Какви депутати? Пусти их унутра. Оцило (себи). Гледај, молим те, поквариће ми посао! Тривуп (љутито). Увек ми се деси, да ме ко узнемири, кад нмам какву важну ствар свршавати. (Врата се огварају, у собу улазе: Филпп Суша, Ннкола Бећар, Дујап Просек и Драгомир.) Тривун (дижући се с места). Које добро, газдаФилипе? Како ти, Никола? (Са чуђењем гледа на Драгомира.) А откуд ви? (Сви ћуте.) Тривун. Па којим послом ? Изволите сести ! (повуче Филипа за руку). Филии. Нека, нека! Хвала, али — није у реду. (окрене се Николи) За Бога, реци! Никола. Ти си први на реду, на ваља да кажеш. Тривун. Па које добро? Филиа. (уплашено) Ми смо, знате. .. како да вам кажем ? Нас су нослали, да вам кажемо — (себи) да му само нисам дужан! (гласно) Послали су нас, да вам кажемо, да ви опет нама кажете — остало ће казати газда — Никола! Никола. Па продужите, кад сте почели. Филии. Нека, нека, изволитј , ви сте некако речитији. Тривип. Па реците ви, газда-Никола. Никола. (збуњено) Како.да вам кажем? Нас су, онај, опуномоћили, т. ј. нису нас опуномоћили, него су нам казали, да вам кажемо, управо, да вам исноручимо. — (себи) Не могу ништа да смислим! Никако ми из главе не избија онај зајам — (гласно) Остало ће казати газда-Дујан, он је речитији.

Дујан. Ја сам збуњен... језик ми се осекао, (себи) Проклета меница! (гласно) Ето Драгомира, он је учевнији ! Дратомир. (себи) Пропао сам! Дујан, Зато нам је и придат. Тривун. (нестрпељиво) Та ваљда вас нико није послао, да ме мучите са таквим говором ? Филиа. Ја сам збуњен! Никола. Ја сам се сплео! Дујан. Језик ми се осекао! Драгомир. (себи) Ово је срамота (гласно) Жао нам је, газда-Тривуне. што су баш пас изабрали, да вам морамо тако шта казати. (себи) До ђавола, и мени се канда језик осече, кад погледам само на Станчицу. Тривун. Молим вас, само продужите! Драгомир. Данас су све партије држале збор и решиле, да тргну пуномоћије, које су вам као посланику дали, јер веле, да нисте са довољно енергије заступали на скупштини народне шггересе, да се нисте држали правца, како сте бирачима обећали. Па како имате право још две године да будете иосланик, то да вољно положите оставку на своје звање те да се нов избор огласи. Стана. (себи) Боже, несрећа за нгсрећом! Милева. (себи) Јадни Драгомире, сад је све пропало. Тривун. А, дакле, зато сте дошли, јели ? То имате да ми јавите, а? Какав народ, какви народни интереси? Велите: народ! Па шта је то? Народни интереси? А једе ли се то? И ко ми дошао да јави? Ви, које ћу срушити у прах и пепео, само док куцнем на врата судска. (сви, осим Драгомира, вичу: опрости, газда-Тривуне!) Знам ја то! Ви сте то, који највећу ларму правите: Појео народу иаре. иа ништа није учинио. А шта да учиним? Баљда да идем са вама у кавану те да преклапам: ко нам је бољи иријатељ, Гусија или Аустрија? Надате се да дуне каква срећа отуд па ће бити ћара. Будак у шаке! Имају онп и своју сиротињу. А сад (показује руком врата) с Богом или ћу — (сви се гурају и бегају кроз врата, остаје само Драгомир.) Драгомир. Опростите господар-Тривуне! Ја сам сасвим случајно Тривун. Идите, идите! Знам вас врло добро. И ви сте од оних, што трче да „обавесте" другога а не гледају свој посао. Драгомир. Ја ипак монављам, да вам не би штогод криво било, ја сам сасвим случајно Трнвун. Знам ја, знам све. Узаман ви обилазите моју кућу, уздишете и преподобљавате се, а овамо буните свет против мене. Треба да знате, да сам ја господар у овој кући и док сам жив, онако ће