Стражилово

Б р. 3.

завршује свој чланак овако: Вук остаде победилац, постави чврст темељ изучавању српеког језика, његов сисгем би од свију Срба иримљен, његова ортографија с принци пом: „Пиши како говориш" јесте једна од најсавршенијих међу ортограФијама индоевропских језика и с правом је по В} т ку прозвана. Несравн.ена пак збирка народних иесама, коју је само помоћу своје неспичке надарености могао тако мајсторски извести, оси гу рава српском народу као и генијалном скунљачу споменик за вечита времена! — Изашла је из штампе књига: Катанска буна, што је онисао Шимуновачки иарох Јован Дими тријеви ћ, по оригипалним писмима, којих се у њега нашло доста у заоставштини покојнога Косге Богдановића. Ова је књига отпггампана из Нашег доба" за прошлу годину. Може се добити у иарној штампарији М. Димитријевића у Новом Саду 110 40 новч. Загребачки ироФесор др А. Лобмајер опет је пре неки дан саошптио популарну једну расиравицу. Наслов је тој раеправи: „Кожа нашег тела. Неговање и косметика коже." — Одбор МаИсе Нгуа1)аке јавља, да ће од оне велике збирке народних песама, што их је прикуиила и што их непрестано ирикупља, штампати прве ј у и а ч к е х р в а т с к е народне иесме и то најстаријега доба (бајословне, о Краљевићу Марку и др.), па онда ускочке и ајдучке, и т. д. — У прилогу Загребачких „^аго&пЉ Коута" бр. 4. ириказана је најновија књига нашега М. Ђ.» М и л ић е в и ћа: Омер Челебија. Извадивши у кратко садржај ириповетке, наводи приказивач ове речи, пгго их је приповедач ставио у уста једној од својих личности у прииовеци: Ја виђу, да би ови Срби и Хрвати лијепо живјели, само кад би у њих свијест о народној једнини била шира од вјерске раздвојице. Јер одиста њих не двоји никаква уиутрашња разлика; не цијепа их никаков њихов битни интерес, већ те њихове двије вјере! А да су, богдице, они паметни, као што по несрећи нису, па да своје вјере с иоштовањем смјесте сваку у свој олтар, а све олтаре да иокрију широком свјешћу о народној св °ј°ј једнини: наш би народ (и Срби и Хрвати) био миран, сложан и нанредан, те би нам и оића отаџбина била срећна као мало која. На те Милићевићеве речи надовезује приказивач ове своје: „Такве се ријечи у Хрватској већ чуле, али се ријетко чују од сриских иисаца". Служи ли и тај прекор, тај неосновани нрекор од хрватске стране као искрена реч помирења? Та, да и мало и велико са српске сгране устаде нротив збраћивања, за њега је човек и то Србин као што беше Даничић, већ заложио свим ауторитетом евоје научности оно, пгго је нама најдрагоцеиије, а то је језик, којим су прибележене толике народпе умотворине, заложио онда, када први канацитет у упоредној слов. филологији ограиичи Хрвате као народ на једину чакавштину и на иеколико јадранских острва и непгго јадранскога приморја. Али не само да српски књижевници не нотпирују, хвала богу, мржњу брата на брата, него ето наши најугледнији л>уди, и од ових први им предс гавници: Даничић, Змај-Јов. Јозановић, Новаковић, Милићевић и др. — учењаци дакле, (види, колико у Кас1-у има српеких са]>адника; а тражи, колико у Гласнику или иначе где има Хрвата) и приповедачи, (види „У1епас", па ћеш наћи Сундечића, Манојловића и Др.; а тражи у „Јавору" или у „Стражилову" или иначе У ком листу од те руке, хоћеш ли наћи кога Тординца, Шеноу, Харамбашића; док „Стражилово" не п р е ш т а м п а какву хрватску нриповечицу), већ откад залажу сву своју научиост и краеноречивост за мир и братство. Папротии, читајте хр-

' 47

ватска дела, што их издаје „Нгуа^бка Мапса", друштво ев. Јеронима, читајте неке приповетке хрватских ириповедача у „ХЧепси" и „Ва1капи", па, руку на срце, а ни од себе ни према себи, рециге, мирише ли оно на братство? И кад се баш ми у овом листу иожалисмо (види 33. бр. „Стр." ир. г.) на интолеранцију хрватских приповедача (види роман: 1Ј 110(Н, у „\1епси" пр. г. ироман: Като 4о уос Н, у „Ва1капи" пр. г.), нама се одговара категорично, бацајући се блатом на сву омладину српску: „Покажите нам ваљане оригинале, бит ће и копије боље!" (види 35. бр. „Угепса" нр. г.). А српска омладина нема онако братске пес.ме за Хрвате, као јпто је пева хрватска Србима и по улицама и крчмама. Ми смо у своје време рекли, да књижевност не треба да носи на себи печат политичног грвеља, ако се хоће мира искренога. То тврдимо и сад и увек, ма се и нашло повода противному. А повода таквога има (признајемо, него нек призна и друга страна) и овде и онде. Велика мисао не да се одмах остварити; но да ли ће се остварити, ту ваља промерити Факторе, који за њу раде. СудеКи по Факторима с наше стране, ми верујемо у будућност сталнога братства пзмеђу Српства и Хрватства. — „О Милићевићеву стилу и језику (вели приказивач на крају) не треба ни да говоримо, јер смо већ имали прилике, да кажемо, како га сматрамо данашњим најбољим познаваоцем хрватскога или српскога језика, ако можда и не у теорији, а оно у — пракси. Овај пут још нам јесла" 1)и Милићевићев језик, јер је нисао цијело дјело ијекавштином, која на сваки начин нашему језику најбоље доликује, иа ће можда Милићевић и за будуће остати при њој, пгго би веома користило, јер би по свој прилици потакло и остале српске писце, да га у том наследују, а то бн такођер био један корак к нашем књижевном јединству, којега нам нада све треба". Дакле, и екавштина, јер њом највише Срби нишу, чак и она смета јединству; и с в е, што смет|а јединству, само је, дакле, на страни Срба! Ко хоће јединства, мора и од своје стране моћи и хтети уложити од свога исто онолико, колико иште и добија. Дакле, хоће ли, радознали смо, „ Нгуа(;8ка Ма(лса", на нрилику, ову велику збирку народних песама, што их прпкупља, издати с натписом: „21пгка ћгуаћакШ 111 8грзк1ћ пагос1тћ рјезата", (или само „8ћ1гка ћгуа^ккШ паро<1тћ рјеватаћ."), кад све, што је до данас од тога посла нрикупила сриска рука и ћирилицом штампала, Хрвати од академичара до првошколаца називају! ћгуа1зк1 Ш вгрук!, кад је све, што ћирилицом изађе ваљано, паа е ћг Vа 6з к о Ш зграко? — И Кпј^Геупа зтокга обећаје у свом носледњем броју, да ће донети опширнији приказ о тој красној књизи Милићевићевој. — Разни листови, — хрватски, немачки, те и неки српски, — пишу, како у Загребу борави редак гост, мухамедапски певач Мехемед из Орашја (код Бишћа). Мехемед јс тако звани беговски певач. Његов је позив, да иде од једнога бега до другога и да им нева најлепше народне песме. Међу мухамеданцима има много таквих певача у оном делу Восне, кога странци и Хрвати аову Турском Хрватском, а у Босни се не зове никако друкче него Босанском Крајином. У том крају је Мехемед један од најврснишх певача. Његово намћење је ризница најдрагоценијег блага умнога ерпскога народа. Пева их уз тамбуру. Тајник Ма(псе Нгуа1;зке, универзитетски књижничар Коетренчић нутовао је по Босни, да би зборнпк народних песама, што ће Ма1леа Нгуабзка до мало да их изда, (види 49. бр., „Стражилова" 1886.) био што иотпунији, те је нашао и Мехемеда. И свеучилишни проФесор др. Лука. Марјановић провео је распуст около Бишћа, те је скупљао народне нееме. Мехемед му је сам отпевао

СТРАЖИЛОВО