Стражилово

ОТРАЖИЛОВО

Б р. 3.

— ,јном те браћо! Још неколико корака, на смо на шанцу! У тај несрећни тренутак, при светлости од буктиње, Турди из стражаре сложшпе у дрскога војводу! Самртно олово погоди Васу у крста, на избн па мали трбух ! Јунак паде, јекнувши: — Г л е! И з е д е м е п а с, з а к о п м у њ ег о в ! . . . . Најближи другови узеше га на пушке, и изнеше на Таш-мајдан. Кад они ношаху рањена војводу, зачу се глас Милисава Чамџије, који већ беше усео на турски топ, и пева, колико га глава доноси. Чараггаћ, и ако је тврдих ушију, чу Милисава, па, весео, проговори: — II е р ек о х л и ј а в а ма : наша ј е победа? Хвала богу милостивому! 0 в о ј е најсрећнији д а п у м о м ж ив-о-т-у Издахну ! . . , . * * * Ка светог Андреју, 1806., први петли још не запеваше, а Срби већ беху у Београду. Они, одиста, могаху рећи: ■ — Београд је српски! Ну у то исто доба, кроза српску војску, пролеташе тужни глас: — Чарапић нао! Чарапић пао! Одслуживши молитву захвалности, српска се војска згрте на онело јунаку војводи, Васи Чарапићу. И, одиста, њега оилака цела јуначка војска. Најближи другови му. сахранивши га у манастиру Раковици, говораху међу собом: — Лака ти земља, славни Чарапићу, а за душу твоју молиће се цркв% богу јутром и вечером. Сузе пак захвалних потомака довека ће па гробу твоме залевати цветак незаборавак! То рекавши, они се пожурише за великим нослом, који су били започели, оставивши нама, потомцима, да захвалношћу својом, на гробовима великих својих предака учинимо оно, што њнхови сувременици нису имали кад, да ту црпемо задахе за дал>е велике службе својој отаџбини!. . . . * «■ * Од смрти Чарапићеве бејаше иротекло угод 78 годипа, 6 месеца и 2 дана, кад мене случај донесе у манастир Раковицу, на захвални помен другом једном заслужном покојнику. Бејаше ту, осем мепе, доста других Београђана. /х."Ј\Г.Ш\РС

Очекујући, да се богомоља почне, ми разгледасмо цркву, и гробље око цркве. Цркви са севера, до самог њеног западпог рогља, стоји један нов дрвени крст, нреплетен жицом за гвоздену оградицу. На крсту је доста аљкаво срочено име: »Васа Чарапић.« — А зар је овде укопан Чарапић? упита зачуђано један Београђанип. — Не ће бити то онај славни Чарапић, одговори други: — овај је крст са свим нов! — Тај крст није ни у земљу побијен, рећи ће трећи: — него је само приплетен жицом уз ову оградицу! — Али погледајте, викну четврти: — на овом је крсту, на његовој источној страни, било име : Миленко Д имитриј евић, па су та слова почупана, и неко је са западне стране крсту срочио име: Васа Чарапић! Сви се зачудише и згледаше. — Чудо је, да славни Чарапић нема никака поменика на своме гробу?- рече једап војник. — Ваљда нема никога од рода својега, одговори му један грађански чиновник. . . . У тај мах, једна жена, са упаљеном свећицом, приђе, прекрсти се, целива крст, и привошти за њ свећицу . . . — Е, ова. помислих ја: — као она удовица у јеваиђељу, принесе гише, него сви други потомци .... * * ^ Чарапићу ! Змају од Авале ! Ж и в о т о м с в о ј и м учио си Србе како се отаџбина ослобођава од туђинске силе; Смрћу својом ноказао си им: како се мре за отаџбину; а Г р о б о м с в о ј и м сведочига, колико дуго ваља чекати сузу захвалности! . . . Од тебе, славо наша, примера и сувише! Од нас пак, дужних потомака, заборавпости и преко више! . . . . „ Они, који су иали за отаџбину, имају ирава да се народ Богу моли на гробовима њиховим. Међу најлеишим именима њихова су имена сва/сад још леиша! Свака друга слава мркне и чезне иред славом њиховом. Као маЈка чедо своје, њих народ вас ниша у гробу њихоеу" .

Гласниче небеса, заштитниче неприпознапе врлине, Викторе Иго, да ли ће кад и Срби чути твоје снасовне речи?! . . .