Стражилово

Б р . 4.

СТРАЖИЛОБО

Максим. (промоли главу) Овај канда није при чистој свести. Марта. (себи) Као мој Максим! Алимиије. Та за Бога, чекај да се споразумемо! Куда ћеш? Драгомир. Ма куда! У прву баџицу, у прву кавану, у први хотел, где прво засвирају жалосни марш. Алимиије , То би лепо било! Таман с.ам девојку мрстеновао а сад да ми свирају жалосни марнг. Макса. (промоли главу) ђаво би га зиао! Мора да сам глув, нетнто данас добро не чујем или ие разумем! Драгомир. Ха, ха, ха, нунонадежни јуногаи, млади вереници, будући очеви! ЈГако вам се веселити, али ако хоћете да знате, шта је право весеље — за мном, да видите, како се очајник весели. Марта. (себи) Јадни младић! Максим. Шта ли оно шапће? Алимиије. За Вога, брате, смири се, не даш ми до речи доћи! (свечано) Познато ће ти бити, брате, колико сам времена, муке и труда положио, док сам са превасходним уснехом свршио богословију. Као сан лебдио је нада мном кор светитељских слика. Још од раног детињства одлучих, да се спремим за свети позив, да, као свештено лице, својим смиреним трудима и подвизима допринесем што пастви православне цркве. За све време дакле, које сам нровео у богословији, читајући дела светих отаца, ја се тврдо одлучих Драгомир. Ха, ха, ха. Да се посветиш? Алимиије. Чекај, брате, да довршим ! Ја се дакле тврдо одлучих, да се — оженим. Досадило ми се, да, као свршен богословац, износим са црквењаком кадионице поповима, да певам за певницом џабе, а прота и остали попови да уживају цео тас. Драгомир. Јудо! Алимиије. Из тебе сотона говори. Драгомир. А из тебе „дух светих отаца". Максим. Изгледа ми и онај други, да је мало шенуо. Шарта. (себи) Као мој Макса! Алимиије. И тако, брате, сан ми се испунио: у идућу недељу биће ми сватови. Тако смо се договорили. Марта. (весело) А хоће ли свирати и варошка банда ? Алимиије. (достојанствено) Погодио сам и цигане и варогаку банду, кад једии престану, други да почну. То ће бити свадба, права моја свадба! Драгомир. Али ти ја не могу доћи, а и ако дођем, заповедићу, да ми свирају жалоспи марпг. Цео свет нека се ожалости, све нека падне у тиху тугу : и млада и кум и сгари сват и девер и сви сватови!

А чим свирци умукну, ја ћу им поново заповедити : евирајте ми жалосни марш. Алимаије. Шта? Зар, кад се ја женим, да ми свирају жалосни марга! Максим. (промоли главу) Сасвим полудио! Шарта. (себи) Као мој Максим. Драгомир. Јесте, брате! Све ме је оставило, изневерило, само ми дубоко у срцу туга савила своје гњездо за вечна времена. (вади из џепа цисма) Ево ово пакло писама, весници некадање среће и срећније будућности; дође доба, да се и са њима растанем; а и шта ће ми ? За моје ране то не би био лек, већ оштар нож, који би ми само веће јаде задавао. (пали свећу) Сад — да вас у место ње носледњи пут пољубим, на летите у ваздух а тгратиће. вас јато мојих уздисаја. Алимиије. Станипа рука! (склапа побожно руке) Опрости му, господе, јер не зна гата ради! Драгомир. Не Стана ! — анђео је њезино право име, али он је одлетео па собом однео моју срећу и живот. Марта. (плаче) Сирото дете! Драгомир. Немам гата више да тајим: једина је она, коју је срце моје волило и — ето! — све прође као сан. Максим. Цела ми ова ствар изгледа сасвим другојачија! Драгомир. Ето, брате, зато и не могу у сватове доћи. Алимиије. Ја сам начуо, као да њен стриц није бага бог зна како противан теби. Марта. Што га не замолите? Драгомир. Све је доцкан. Никаква молба не би била од помоћи. Решено је можда на небу, да про паднем и — ето — пропашћу. Алимиије. Канда се у ту ствар сам сотона уме шао. Иначе, да човек што грешно не помисли, ш би био крив? (Максим отвара врата и улази.) Макса. Ја, ја матора будала! Сви. Мајстор-Максиме! Марта. Максиме, шта ти је? Максим. Тако, тако ме слободно зовите, тако је моје право име. Јест, ја сам од главе до пете Максим! Нико га боље није могао измислити и где год ме видите, на седили, стојали или се веселили, а ви вичите, да се све хори: Максиме, хеј, Максиме! Марта. Боже, он је нолудио! Алимиије. Мајстор-Максиме! Драгомир. Максиме! Максим. Тако, тако! Сад ми је лакгае. Али нећу се маћи од вас, јер нећу имати нигде мира док не чујем, да сте ми опростили.